Crkva je ustanovila ovaj post po primeru Bogorodice, koja je vreme pre upokojenja provodila u stalnom postu i molitvi.
Prvi put se spominje u spisima Teodora Studita, 826. godine. Gospojinski post je konačno utvrđen na Carigradskom saboru (1166), u vreme Patrijarha Luke Hrisoverga (1156-1169) i cara Manojla I Komnina (1143-1180). Jedno od najstarijih svedočanstava o Bogorodičinom postu sreće se u spisima svetog Teodora Studita.
Na samom početku Velikogospojinskog posta, 14. avgusta, na jutarnjem bogosluženju pred vernike se iznosi Časni Krst radi poklonjenja i celivanja, a potom se savršava Čin malog vodoosvećenja, u sklopu kojeg se pevaju posebni tropari.
Odlomci knjige oca Aleksandra Torika:
„Post je uzdržanje, dobrovoljno samoograničavanje u hrani, razonodi, opštenju sa svetom, post je izraz zahvalnosti Bogu za veliku iskupiteljsku žrtvu na Krstu, koju je prineo za nas sam Sin Božji, Gospod naš Isus Hristos.
Post je najmoćnije oružje protiv robovanja telu, koje vojuje protiv nas, to je Bogom darovana mogućnost oslobađanja duhovnog bića čoveka kroz ograničavanje telesnog.
Post je jedno od najvažnijih sredstava za spasenje duše. Pri tome suština posta nije u tome da ne jedemo određenu vrstu hrane.
Ako vi sami, uzdržavajući se od mrsne hrane (mesne i mlečne hrane) i razonoda, ipak osuđujete druge za njihov „nemaran“ život – to tim pre nije post.
Za vreme posta Hrišćanin treba više pažnje i vremena da posveti odlaženju u crkvu, ličnoj molitvi, pomaganju bližnjima i činjenju dela milosrđa.
Mnogi se pitaju: Kako da ne jedemo meso? Pa kako ćemo imati snage da radimo ili bilo šta da preduzmemo?
Hteli bismo samo da napomenemo da su najjače životinje na zemlji – slon, bik i bivo – travojedi, i da meso uopšte ne jedu.
Isto tako i čovek, za vreme posta ne samo da ne gubi fizičku snagu i radnu sposobnost, već zbog očišćenja orzanizma od otrova i viška belančevina oseća veću lakoću u celom telom, njegova fizička snaga i umna aktivnost se znatno povećavaju“.
