U čitaonici „Darinka Jevrić“ Doma kulture „Gračanica“ sinoć je održano veče sećanja na profesora Zorana Pavlovića, uglednog filologa i pedagoga, čije su delo i angažman ostavili dubok trag u kulturnom životu.

Profesor Zoran Pavlović (1938-2026) profesionalni put je započeo kao srednjoškolski profesor u Prištini, u Tehničkoj i Medicinskoj školi, kao i u Gimnaziji i Poljoprivrednoj školi u Lipljanu.

Obavljao je i dužnost pomoćnika direktora Pokrajinske biblioteke u Prištini, kao i sekretara-urednika Enciklopedije Jugoslavije. Osamdesetih godina prešao je na Filološki fakultet u Prištini. Na Katedri za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik predavao je hrvatsku književnost i tumačenje književnog dela.

U poratnim godinama, od 2000. do 2002, obavljao je dužnost dekana Filološkog fakulteta u Prištini. Ostavio je značajan trag u akademskom i kulturnom životu srpske zajednice.

Rukopisna zaostavština

Književnik Ratko Popović, koji je i najduže poznavao profesora Pavlovića i sarađivao sa njim, poslednji put je razgovarao sa prijateljem sredinom decembra prošle godine.

„On je tada već rekao da ostavlja još tri rukopisa koja mora što pre još da umije i da to objavi. Evo, nije to nikakva tajna, u stvari, da je to, između ostalih, jedan rukopis Darinke Jevrić, a to je ’Ratnikova ljubav‘. To bi bila još jedna knjiga“, kazao je on.

„Profesor je znao da od jedne pesme napravi knjigu. Znao je od jedne rečenice da napravi knjigu, što je posebna vrednost“, dodao je.

„Ono što je profesora krasilo jeste jedinstvenost. U tom svom iskazivanju i izražavanju, on je umeo od pesme koju je tumačio da napravi svoju pesmu. On je napravio veliku pesmu koju ćete videti. U stvari, oni koji budu imali prilike da čitaju njegove knjige, njegove knjige koje su nam dostupne, ima ih i ovde u samom Domu kulture, ima ih i u biblioteci, tako da možete do njih da dođete, da se obavestite o svemu ovome što nam je profesor ostavio u trajno nasleđe“, rekao je Popović.

Veliki tumač književnosti

„Živeo je dok je pisao“, kazao je o profesoru Pavloviću Dragomir Kostić, pesnik i penzionisani profesor Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

„Iz dana u dan, uprkos slabom vidu i neuspeloj operaciji katarakte, uprkos starom kompjuteru koji mu je napisano gutao, pa je često morao da se vraća i iznova piše i uprkos tome što mu literatura nije bila na dohvat ruke, opredelivši se naročito za poeziju i za kosovske pesnike, poslednjih godina, pa i decenija samo je o njima pisao. Tako je jedna mala pokrajinska, pogranična književnost dobila svog velikog tumača. Druge, u kulturnom pogledu znatno razvijenije sredine, nisu imale i nemaju takvu privilegiju“, naveo je Kostić.

„Metodološko-teorijska prolegomena za prihvatanje i tumačenje pesama deset kosovskih pesnika, objavljena 2022. godine, predstavlja njegovo kapitalno delo, izdavački poduhvat i fenomen u savremenoj srpskoj književnoj kritici“, dodao je.

„To se izdanje pojavilo ne u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, gde ima možda i boljih, a svakako više pesnika, nego u Kosovskoj Mitrovici, gde se nalazilo sedište Društva književnika Kosova i Metohije, koje je i izdavač ove knjige“, podsetio je Kostić.

Borac za instituciju

„Upoznali smo ga nenadano, veliki broj nas, njegovih studenata, kao nekoga koga je sam Bog poslao da nam pruži drugu šansu za život, za školovanje, za let. Kada su nas svi ostavili, kada se izvršna i zakonodavna vlast povukla, kada su svi gledali put ka centralnoj Srbiji kao put nade, ostali smo mi, obični ljudi i crkva“, prisetila se direktorka Narodne biblioteke u Gračanici Brankica Kostić.

„Tada je profesor Pavlović vraćao institucije univerziteta u Gračanicu, na centralno Kosovo, zaustavio odlet mladih ljudi, dao šansu deci čiji roditelji, iz različitih razloga, nisu bili u mogućnosti da školuju decu u drugim gradovima“, dodala je.

„Dovodio je profesore, dao nam je knjige u šake. Skroman po prirodi, kako ćemo kasnije videti, znao je da je za katedru dovoljan bio prostor bivše fiskulturne sale Osnovne škole ’Kralj Milutin‘ u Gračanici. Borio se kao lav za tu katedru, za nas, za stanovnike geta. Znao je da je fakultet žila kucavica koja može da upumpa dovoljno krvi, da nam da snage da preživimo zlo vreme, a da je obrazovanje za to presudno. Hrabrio nas je kada smo posrtali i bili na pedalj od odustajanja“, kazala je ona.

„Pokušavao da dođe do ključeva pesme“

„Drugo ime za profesora Zorana Pavlovića je posvećenost“, naveo je pesnik i novinar Živojin Rakočević.

„U njemu se jasno vide dva pola, nauka i posvećenost. Što se nauke tiče, svi mi, a ovde su većina njegovi đaci i njegovi studenti, znaju sa koliko žara, ljubavi i srčanosti je pristupao i odnosio se prema i književnom tekstu i prema svojim studentima i onome što je predavao“, kazao je on.

„Njegov postupak tumačenja nekako se najviše odnosio na autonomiju teksta, na autonomiju pesme“, dodao je.

„Zato je ovde već rečeno da je profesor ispisivao knjige, eseje, studije o jednom stihu, o jednoj pesmi, o jednoj misli. On je neprestano pokušavao da dođe do ključeva pesme, on je tražio reč preko koje će ući u strukturu teksta, u strukturu pesme, u strukturu misli, u to šta pesma znači, šta misao znači, šta znači primaocu. Učio nas je intuiciji i intuitivnosti u tumačenju, učio nas je da putujemo tokovima intuicije, učio nas je da govorimo o pesmi, da je odmaknemo od sebe, da je primamo, da je prihvatamo, da je razdvajamo od njenog autora“, rekao je Rakočević.

Svedočanstva profesora Zorana Pavlovića tokom večeri sećanja na njega i njegov rad čitala je Majda Popović. Događaj su organizovali Kulturno-prosvetna zajednica Kosova i Metohije i Dom kulture „Gračanica“, a program je vodio Žarko Milenković.