Srpski narod je verovao da se uoči praznika, u ponoć, otvara nebo, ukazuje Bog i šalje znamenje, pa tada treba biti napolju i poželeti želju koja će biti uslišena.

Bogojavljenje je jedan od velikih hrišćanskih praznika kojim se obeležava krštenje Isusa Hrista u reci Jordan. U srpskoj tradiciji prati ga niz narodnih verovanja i običaja vezanih za vodu, prirodu i blagostanje.

U bogojavljenskom kultu naročiti značaj pridavao se vodi koja se pre svitanja donosila sa bunara ili izvora, piše dr Vesna Marjanović u Srpskom narodnom kalendaru.

Bilo je veoma važno da voda bude „nenačeta“. Uparžnjavala su se razna gatanja usmerena ka berićetu agrara. Osim toga, crkva je samom prazniku dala opštenarodni karakter jer se toga dana osvećivala voda u rekama, izvorima, pa i u buradima. U njoj se nalazio potopljeni bosiljak. Osvećenu vodu narod i danas nosi kući i upotrebljava je kao lek, na primer protiv gušobolje, ali i drugih bolesti.

Ponegde su se i ikone iznosile i prale ovom svetom vodom.

U mnogim krajevima Srbije gde ima reka i jezera uobičajilo se krajem 20. veka plivanje za časni krst. Tada mlađi ljudi, prvenstveno muškarci, u litiji sa sveštenicma odlaze do obala i plivaju do časnog krsta koji je postavljen na određenoj udaljenosti. Najčešće je to 30 metаra kao spomen na godine kada se Isus Hrist krstio.

S obzirom na to da je plivanje za časni krst ušlo u obrednu praksu srpskog naroda koja se ponavljala svake godine, a Srpska pravoslavna crkva ga je prihvatila, uvršteno je u nematerijalno kulturno nasleđe srpskog naroda. Ipak, ne može se govoriti o nekoj dubljoj starini upražnjavanja ove prakse.

Pravoslavni vernici se danas pozdravljaju rečima: „Bog se javi“ ili „Hristos se javi“. Otpozdravljaju sa „Vaistinu se javi“.

Bez obzira na to u koji dan padne, na Bogojavljenje se nikada ne posti. Veruje se da će godina biti rodna ako za Bogojavljenje bude jak mraz ili pada sneg, a da će ako bude vedro ona biti sušna.

Bogojavljenje je praznik kojim se završava svetkovanje božićnih običaja.