Piše: Daniela Ilić Krasić
Stariji građani u Srbiji su veoma heterogena grupa i nemaju svi podjenake šanse, niti priliku, da žive dostojanstvenu starost, kaže za portal N1 Nadežda Satarić, socijalna radnica iz udruženja Snaga prijateljstva – Amity.
Od 1. januara ponovo se podiže granica za odlazak u penziju za žene, za dodatna dva meseca, na pune 64 godine života. Granica će se svakog 1. januara podizati za po dva meseca, sve do 2032. godine, kada će se izjednačiti starosni uslov za odlazak u penziju i za žene i muškarce na – 65 godina.
Nadežda Satarić iz udruženja Snaga prijateljstva Amity kaže da je dobra vest da se kod nas ne pominje produžavanje radnog veka ni za muškarce, a samim tim ni za žene posle 65 godina starosti, što je već slučaj u nekim zemljama Evropske unije.
„Imajući u vidu da je kod nas očekivano trajanje života kraće pet godina u odnosu na zemlje EU, nadamo se da nikom neće pasti na pamet da tako nešto i predloži“, kaže naša sagovornica.
Kada je reč o položaju starijih građana, Natežda Satarić podseća da je Srbija demografski vrlo stara zemlja u kojoj više nego svaka peta osoba ima 65 i više godina (22,59%).
„Radi se o 1.487.618 stanovnika, prema procenama Republičkog zavoda za statistiku od 30. juna 2025. godine“, ukazuje ona.
To je, dodaje, vrlo heterogena grupa po starosti, gde spadaju i oni sa 65 i oni sa 105 godina.
Heterogena je i po obrazovanju.
„Imamo ljude koji su nepismeni – od ukupno 38.000 nepismenih u Srbiji preko polovine njih su starijji od 65 godina a među njima dominiraju starije žene, a imamo i one iz bejbi bum generacije koji su završili fakultete i više od toga i ostvarili uspešne karijere, pa danas imaju dobre penzije, za razliku od onih 101.000 starijih žena i još 15.000 starijih muškaraca koji su van PIO sistema“, kaže Nadežda Satarić.
Svakako su, ističe, u povoljnijem položaju oni koji žive u gradskim sredinama.
„U gradskim sredinama postoji dobro razvijena infrastruktura, gde su skoncentrisane zdravstvene i ustanove socijalne zaštite, a razliku od onih koji žive na jugu i jugoistoku Srbije a posebno u seoskim sredinama gde im je skoro sve nedostupno. Da ne pričamo o onima koji žive u samačkim ili staračkim domaćinstvima, a lošeg su zdravstvenog stanja i nemaju na koga mogu da se oslone, da im pruži potrebnu podršku“, kaže naša sagovornica.
Iz svega navedenog, ističe – jasno je da nemaju svi podjenake šanse niti priliku da žive dostojanstvenu starost.
„Oni koji su dobrog zdravlja, imaju penzije iznad prosečnih, žive u stabilnim porodicama, gde se poštuju i uvažavaju najstariji članovi imaju mogućnosti da žive kvalitetno i dostojanstveno u svojoj starosti, ali oni su u manjini. Mnogo je više onih drugih koji nemaju takve prilike, pa otuda žive teško, sastavljaju nekako kraj sa krajem, uz pozajmice i uz dodatni rad da bi tako popravili svoj materijalni status i status svoje porodice. Postoji i jedan broj starijih, a posebno starijih žena koje žive u dubokom siromaštvu, u potpunoj skrajnutosti i isključenosti iz društva“, ukazuje Satarić.
Siromaštvo – problem broj jedan
Govoreći o problemu najstarijih građana Srbije, Nadežda Satarić na prvo mesto izdvaja – siromaštvo.
„A posebno siromaštvo starijih žena“, ističe.
Prag rizika od siromaštva za 2024. godinu, kako podseća, iznosio je 35.606 dinara a nižu penziju od 35.000 dinara u oktobru 2025. godine primalo je 624.730 penzionera.
„Naravno, nisu oni svi u zoni siromaštva, jer ako živi njih dvoje i oboje prima koliku toliku penziju, mogu nekako da prođu sa tim primanjima ali ako samo jedan član prima penziju, onda je to mnogo teže. Ako se ima u vidu da 115.000 starijih ne prima penziju a od njih su 101.000 starije žene, neke od njih nemaju na koga da se oslone, ni supružnika sa solidnom penzijom, niti decu, bilo da ih nemaju ili da i deca nisu u mogućnosti da im pomognu, a još pritom su i bolesne – onda je to baš, baš veliki problem“, ukazuje ona.
Sve ovo nam, kaže, potvrđuju i zvanični pokazatelji Republičkog zavoda za statistiku, koji beleži da se iz godine u godinu stope rizika od siromaštvo smanjuju sveukupno kod svih uzrastnih grupa izuzev kod onih sa 65 i više godina.
„Kod starijih žena se te stope čak iz godine u godinu i povećavaju. U 2020. godini sveukupna stopa rizika od siromaštva je bila 22,4 odsto a 2024. godine 19,7 odsto, dok je kod starijih žena ta stopa rizika porasla sa 23,6 dosto na 25 odsto, što znači da je skoro svaka četvrta starija žena u riziku od siromaštva. Usput da napomenem da su penzije žena niže u proseku za 14 odsto od penzija muškaraca“, navodi Nadežda Satarić.
Problem broj dva – neostvarena potreba za uslugama zdravstvene zaštite
Drugi veliki problem sa kojim se susreću stariji sugrađani u Srbiji je, navodi, taj što kako su sve stariji sve više kod njih raste potreba za potražnjom za sveobuhvatnim uslugama zdravstvene zaštite, nege i socijalne zaštite a samim tim raste i neostvarena potreba za tim uslugama.
„Prema istraživanjima Instituta Batut, o zdravlju stanovništva iz 2019. godine, kada su u pitanju starije osobe, 31,5 odsto njih je izjavilo da imaju ozbiljne teškoće u obavljanju kućnih aktivnosti (spremanje hrane, kupovina, lakši i teži kućni poslovi) a od njih neostvarenu potrebu ima jedna trećina odnosno skoro 130.000 starijih. Potrebu za podrškom u obavljanju aktivnosti nege imalo je 9,5 odsto starijih (oblačenje, svlačenje, obavljanje lične higijene), a neostvarenu potrebu imalo je skoro polovina njih, 44,8 odsto“, navodi sagovornica portala N1.
Podaci iz 2019. godine pokazuju, kako ističe – da čak 13,5 odsto starijih od 65 godina nije uspelo da obezbedi pregled i lečenje koje im je potrebno predhodnih 12 meseci.
„Nekada je to zbog udaljenosti zdravstvenih ustanova, nekada zbog nedostatka finansijskih sredstava ili duge liste čekanja. Na žalost zdravstvene službe nisu dovoljno prilagođene različitim zdravstvenim statusima starijih pa reaguju samo na ona stanja koja su kritična, gde je zdravlje baš ugroženo“, navodi ona.
Usamljenost – problem broj tri
Na trećem mestu problema sa kojima se susreću najstariji građani Srbije je, prema mišljenju Nadežde Satarić – pitanje usamljenosti starijih, kao ozbiljan društveni problem.
„Prema istraživanjima Centra IDEAS, iz 2023.godine, dve trećine starijih (68%) se oseća usamljeno. Kako oni kažu, nema mnogo ljudi kojima mogu da veruju. Možda će nam biti lakše ako znamo da je u Evropi taj udeo usamljenih starijih ljudi još i veći (iznosi 79%). Skoro polovina ispitanika je reklo da nema mnogo ljudi na koje mogu da se oslone a čak 30 odsto starijih se oseća odbačeno. Usamljenost je veliki rizik za mentalno zdravlje i podriva napore za zdravo i aktivno starenje“, upozorava Satarić.
Veliki problem – nasilje
Postoji, kaže, još jedan izražen problem koji pogađa veliki broj starijih osoba a posebno starijih žena.
„To je nasilje kome su izložene i izazovi kako te pojave prepoznati i kako se zaštiti od njega“, ističe naša sagovornica.
Imamo li kao društvo empatije prema starima
Teško je, kaže, generalizovati odgovor na pitanje da li kao društvo imamo empatije prema starijim sugrađanima.
„Neki građani društva imaju empatiju prema starijima a neki nemaju. To je stvar vaspitanja, stvar koja se formira u porodici u detinjstvu i nosi iz porodice“, ukazuje.
Da bi se poboljšao položaj starijih građana, potrebno je, smatra Nadežda Satarić, kreiranje nacionalnih politika koje štite prava i dostojanstvo starijih osoba.
Socijalna penzija – korak za poboljšanje položaja starijih
„Mi iz organizacija civilnog društva punih 20 godina zagovaramo uvođenje instituta socijalnih penzija, kako bi se obezbedio minimum materijalne sigurnosti onih starijih osoba koje se ne mogu osloniti na podršku porodice, niti se mogu osloniti na pomoć države u okviru postojećem mehanizma, novčane socijalne pomoći, koja je uslovljena utuživanjem srodnika koji su u zakonskoj obavezi da učestvuju u izdržavanju, visokim imovinskim cenzusom i stavljanjem hipoteke na imovinu, čak i ako ona ne može da im obezbedi minimum materijalne sigurnosti“, navodi Nadežda Satarić.
Ona ističe da sistem dugotrajne nege starijih u Srbiji treba konzistentno urediti.
„On je raspršen između socijalne zaštite (pomoć u kući, smeštaj u ustanove, novčane ili nadoknade u naturi), zdravstva (produženo lečenje, kućna nega, palijativno zbrinjavanje) i penzijskog osiguranja. Neophodno je stvaranje jedinstvenog sistema koji bi objedinio ove usluge i obezbedio kontinuiranu, sveobuhvatnu podršku za starije i nemoćne osobe, uz snažniji fokus na kućnu negu i prevenciju. Te promene mogu uključivati medicinske kućne posete, volontere u zajednici za pružanje svakodnevne podrške, zatim telefonsku medicinsku i socijalnu podršku“, ukazuje Satarić.
Važno je, dodaje, razvijanje aktivnosti za aktivno i zdravo starenje, podsticanje i uključivanje u mreže i samoorganizovane grupe starijih.
„Svako mora dati svoj doprinos dobrobiti naših starijih građana i sprovesti mere koje će im omogućiti da pobede usamljenost i izolaciju. Borba protiv usamljenosti znači sprečavanje isključenosti, siromaštva, gubitka autonomije i psiholoških ili emocionalnih nevolja.
Strategije prevencije protiv nasilja nad starijim osobama moramo, kaže, sprovoditi na nacionalnom i lokalnom nivou u kontinuitetu.
„I doslednije sprovoditi sve mere zaštite od nasilja uz pooštravanje kaznene politike prema počiniocima nasilja nad starijima“, zaključuje Nadežda Satarić.
