„Tužno je što se danas 35 godina nakon raspada Jugoslavije i uranjanja u patološko stanje devedesetih mi još uvek borimo za slobodu misli i izražavanja, što nacionalnim pitanjem i danas Vučić, baš kao i devedesetih Milošević bezočno manipulišu. Tužno je što se sporimo sa ovima danas i sa onima onda oko izbornih uslova oko kojih i Milošević i Vučić igraju iste igre, ne pristajući ni na šta od onog što je opozicija zahtevala i zahteva“, kaže u intervjuu za Danas Sanda Rašković Ivić, profesorka u penziji.

**Kako uporediti vreme vreme „vodenog topa“ i vreme „zvučnog topa“

* Hoćete da kažete da se kod nas ništa ne menja?

Pitate me da uporedim vreme „vodenog topa“ i vreme „zvučnog topa“. Samo što su onda, da podsetim, na studentskim demonstracijama bili prisutni i patrijarh Pavle i dekan Bogoslovskog fakulteta Vladika Atanasije Jeftić i brojni akademici, bezmalo celo Odeljenje jezika i književnosti SANU koje je na čelu s piscem Borom Pekićem direktno sa sednice došlo da podrži studente kod Terazijske česme. Ne bih volela da čitaoci steknu utisak da je pre devedesetih vladala sloboda.

U komunizmu su ljudi robijali i privođeni na informativne razgovore zbog delikta mišljenja. Zabranjivane su knjige i drame, rukopisi romana su iz fioka u kojima su bili skriveni davani na čitanje u tajnosti i pažljivo, da ne dospeju u pogrešne ruke. Studenti su gubili pravo na školovanje…Tu autoritarnost je samo preuzeo Miloševićev režim, otvorivši neke male ventile, a onda i ovaj Vučićev režim.

Tabloidizacija je zamenila suštinsku slobodu govora. Svi ti režimi stoje usred ruševina svog dela i objašnjavaju šta su sve plemenito hteli i zašto im to nije uspelo, a uvek je neko drugi kriv. Ova današnja deca, koja žele ono što želi i svako čestito stvorenje u Srbiji, im to ne veruju.

*Upoređujući mračne devedesete i sadašnju političku scenu i njene glavne aktere rediteljka Vida Ognjenović izrekla je zanimljivu rećenicu – da je Milošević u poređenju sa današnjim predsednikom bio gospodin državnik?

Gospođa Ognjenović je u pravu kada kaže da je Milošević u poređenju sa sadašnjim predsednikom izgledao kao državnik. Bez obzira što po mom mišljenju Milošević ne zaslužuje nikakvo divljenje, držao je do sebe i retko se pojavljivao na televiziji, pa je otrov koji je sipao po svojim protivnicima delovao, na žalost, uverljivo. Stalno „kampovanje“ na televizijama sadašnjeg predsednika, pravljenje budale od sebe na tik-toku delovalo bi komično, kad ne bi bilo tragično.