Grupa od 34 raseljena vlasnika imovine iz atara sela Miroče i dela atara Gojbulje, u opštini Vučitrn, uputila je sedmi apel domaćim i međunarodnim institucijama tražeći pomoć da, posle 26 godina, ostvare pravo na raspolaganje svojom privatnom svojinom.
Oni tvrde da je od 2000. godine oko 220 hektara njihove zemlje, uključujući 14 potpuno uništenih domaćinstava sela Miroče, uzurpirano i da se i dalje eksploatiše, te da uprkos obraćanjima policiji, sudovima, institucijama u Prištini, kao i misijama EULEX-a, OEBS-a i UNMIK-a, do danas nije pokrenuto rešavanje problema.
U najnovijem obraćanju, koje su po prvi put, u međuvremenu, uputili i međunarodnim organizacijama za ljudska prava, navode da su iscrpeli sve dostupne pravne i institucionalne mehanizme i traže uputstvo kome dalje mogu da se obrate van Beograda i Prištine kako bi njihov slučaj bio ispitan i rešen. Ipak, požalili su se i na „apsolutnu ćutnju“ sa svih adresa – međunarodnih, kosovskih, te najzad i srpskih.
Požalili su se i na potpuno ignorisanje medija, regionalnih, te albanskih, pa i srpskih u Srbiji i na Kosovu.
„U skladu sa misijom i svrhom postojanja nosioca vlasti (lokalnih, viših i međunarodnih, naročito EULEX, OEBS i UNMIK), očekivali smo bar da provere naše navode na terenu, bar da nam odgovore. Ni to se nisu udostojili. Mi se sa takvim stavom nikada nećemo pomiriti, jer tražimo privatnu svojinu. Mi smo slučajne žrtve sistemskog proganjanja na nacionalnoj osnovi. Tražimo samo ljudski i profesionalni pristup“.
Piše: Duško Milenković (u ime vlasnika imovine atara sela Miroče i dela atara sela Gojbulja, opština Vučitrn, u vezi sa sedmim apelom za pomoć u rešavanju problema uzurpacije njihove imovine koji traje već 26 godina, upućenim EULEX-u, OEBS-u, UNMIK-u, Kancelariji za KiM RS, diplomatskim predstavništvima, višim nivoima vlasti u Prištini i međunarodnim organizacijama za ljudska prava).
Poštovani,
po sedmi put za tri godine nas 34 vlasnika otete, uništene i eksploatisane imovine (14 domaćinstava uništenog i danas nepostojećeg sela Miroče i oko 220 hektara imanja svih 34 vlasnika) obraćamo vam se apelom za pomoć da nam pomognete da, posle 26 godina, ostvarimo pravo raspolaganja privatnom svojinom.
Podsećamo da napore pred lokalnim organima vlasti nikad nismo prekidali i da od 2022. g intenzivno tražimo pomoć od viših i međunarodnih nivoa vlasti.
Zbunjeni smo i krajnje zabrinuti da, pored svih dokaza i navoda datih u šest molbi i zahteva nije započeto rešavanje našeg zajedničkog problema. Zato smo, po prvi put, ovim apelom obuhvatili i međunarodne organizacije za ljudska prava.
U dosadašnjih šest obraćanja, priložili smo vam sve raspoložive informacije i dokaze o prirodi, dimenzijama i vremenu trajanja našeg problema. Sada ništa novo nemamo da dodamo, osim da ponovimo da na terenu nasilnici i dalje bezbrižno eksploatišu našu imovinu.
Informacije o trogodišnjim naporima da animiramo više nivoe vlasti u Prištini, međunarodne faktore i javnost (bez međusobne prepiske zbog tajnosti podataka), kao i konkretne dokaze možete preuzeti sa Google Drive linka: https://drive.google.com/drive/folders/1VZgypi7tz5U5DIGd_wr_QLbwI1oBa3Aq.
Imajući u vidu da, kao obični ljudi, ne znamo više kome i kako možemo dalje da pišemo molbe zahteve i apele za pomoć, težište u ovom apelu postavljamo samo na jednoj tački:
1) tražimo da nam odgovorite, da nas naučite kome i kako od međunarodnih institucija van Beograda i Prištine dalje da se obratimo za pomoć. Prema dosadašnjim rezultatima, jasno je da EULEX, OEBS i UNMIK nisu uložili vidljiv i potreban napor da nam pomognu da rešimo problem, a da su viši nivoi vlasti u Prištini u suštini odustali od saradnje nakon upoznavanja sa problemom. Čak, nije reagovao ni javni tužilac Kosova – nakon zahteva i tri urgencije.
Podsećamo Vas da smo težište u prošla dva obraćanja postavili na predlogu da EULEX, OEBS i UNMIK, diplomatska predstavništa zemalja KVINTE u Beogradu i Prištini i nadležne vlasti na terenu provere naše navode i shodno rezultatima preduzmu odgovarajuće mere za rešavanje problema.
Naravno, uz saradnju sa lokalnim i višim nivoima vlasti. I opet – potpuno ignorisanje i ćutnja.
Naglašavamo ponovo da molbama, zahtevima i apelima ne prekidamo saradnju sa lokalnim i višim nivoima vlasti, kao i sa međunarodnim faktorima u Beogradu i Prištini.
Primaoce apela u čijoj nadležnosti nije rešavanje našeg problema, molimo da (samo zato) ovaj apel ne stavljaju ad akta, već da se stave u naš položaj i da ljudski razmisle i predlože od koga još i na koji način da tražimo pomoć.
Kao i do sada, pričamo jezikom činjenica, bez komentara i bez ikakve političke ili druge pozadine.
Mi smo nemoćni ljudi koji traže pomoć da se provere naši navodi i da se nasilnici udalje od naših imanja
Međutim, dosadašnja iskustva i rezultati napora pred lokalnim, višim i međunarodnim instancama govore nam da nisu ni obratili pažnju na šest naših obraćanja i da to smatraju završenom pričom.
Sa tim se ne možemo pomiriti i nema nam druge, već da nastavimo da upućujemo apele međunarodnim institucijama van Beograda i Prištine i međunarodnim organizacijama za ljudska prava da nam pomognu u naporima da, posle 26 godina, ponovo raspolažemo privatnom svojinom.
Obrazloženje (analiza zasnovana na činjenicama i dokazima, kao i dosadašnjim iskustvima)
Nas 34 vlasnika otete, uništene i eksploatisane imovine (od toga, 14 vlasnika „nestalih“ domaćinstava) već 26 godina ne smemo ni prići našim domaćinstvima i imanjima iz straha za živote.
Živimo u izbeglištvu i nemoćno gledamo na satelitskim snimcima kako nam nasilnici uništavaju domaćinstva i imanja, a na internetu kako naplaćuju subvencije iz Prištine za poljoprivredu za našu zemlju.
Od 2.000-te godine imali smo bezbroj odlazaka u policiju i više postupaka pred Sudom, već tri godine upućujemo dopise i dokaze višim instancama vlasti i međunarodnim institucijama, ali smo i dalje potpuno bespomoćni da iniciramo rešavanje problema na korektan i konkretan način.
Sve što smo znali i mogli, kao obični građani i pod teretom stanja na terenu, već smo preduzeli i više ne postoje institucije kojima se nismo obraćali.
Nama su ruke potpuno vezane stanjem na terenu, jednim delom zbog ponašanja nasilnika, a drugim zbog nekorektnog ponašanja institucija vlasti svih formi i nivoa.
Nemojte nas razumeti pogrešno, ali šta mi obični ljudi dalje da očekujemo od lokalnih i viših organa vlasti na terenu, kao i od međunarodnih institucija u Beogradu i Prištini koje do danas ni na koji način nisu pokazale da su zainteresovane za rešavanje našeg problema (bar ne, da mi znamo za to)?
Mi ni sada ne odustajemo od saradnje, ali izvesno je da po dosadašnjem njihovom pristupu ne možemo očekivati čak ni proveru naših navoda i dokaza na terenu, a kamoli rešavanje problema.
Poštovani, podsećamo vas da je naš problem posledica pet činjenica na koje ukazujemo od prvog dana:
Činjenica prva: jedna albanska porodica iz susednog sela Karače je, počev od 2000. g, otela, uništila i neprekidno eksploatiše svu raspoloživu srpsku imovinu dva jedina srpska sela u jednoj zaokruženoj, ogromnoj celini.
Brojkama iskazano, radi se o oko 220 hektara imovine (domaćinstva, obradiva zemlja, livade, voćnjaci, šume). Uništili su svih 14 domaćinstava sela Miroče (u periodu od 2007-2017 g), selo više ne postoji na terenu. Preorali su sve međe svih parcela i napravili nekoliko ogromnih obradivih površina.
Posekli su sve voćnjake i pretvorili u livade i pašnjake. Na imanju jednog vlasnika napravili su ogromnu farmu goveda i našu imovinu eksploatišu za potrebe ishrane tih životinja.
Šumu koriste radi prodaje za ogrev. Sve to rade bezbrižno već dve i po decenije, uz znanje i toleranciju lokalne policije i Suda, uz korišćenje subvencija za poljoprivredu iz Prištine za našu imovinu. Neki članovi porodice imaju lične karte sa prebivalištem u selo Miroče, a da nisu kupili kuću ni od jednog vlasnika.
Činjenica druga: problem je na nacionalnoj osnovi i opterećuje sve Srbe koji su imali nesreću da su vlasnici imanja kao dela ukupne srpske imovine koju su nasilnici prisvojili i pretpočinili svojim potrebama. Problem nije lične prirode između nasilnika i pojedinačnih vlasnika imanja, bar 90% vlasnika imanja uopše ne poznaje tu porodicu.
Uništavanje imovine nije posledica ratnih dešavanja ili osvete nekom vlasniku imanja za ranije sukobe bilo kojeg tipa. Nijedan vlasnik i ni jedna parcela nisu izuzeti od takvog ponašanja nasilnika. Problem nije posledica neslaganja pojedinačnih vlasnika imanja sa institucijama vlasti.
Mi smo slučajne žrtve opšteg sistemskog nasilništva. To nam rade ljudi čijeg su oca nekad, da bi ishranio porodicu iako je Albanac iz susednog sela, naši stari zaposlili u Osnovnoj školi u etnički srpskom selu Gojbulja. Nama je ta njihova opšta mržnja potpuno neshvatljiva.
Činjenica treća: Vlasnici imanja, pojedinačno od 2000. godine traže pomoć od nadležnih lokalnih organa (policije u suda), ali bezuspešno. Naša iskustva sa tim ustanovama su potpuno negativna jer:
– policija nam nije davala pisani dokaz o prijavama, samo bi nas saslušali i sebi nešto zapisivali;
– donete sudske presude nemaju moć da promene stanje na terenu i vlasnicima vrate imanja;
– policija i sud godinama uporno ignorišu naše navode da je problem bilo kojeg pojedinačnog vlasnika imanja samo deo ukupnog problema 34 vlasnika imanja i posledica opšteg odnosa nasilničke porodice prema celokupnim imanjima svih Srba iz dva sela;
– policija i sud prilikom prijava pojedinačnih vlasnika, bez obzira na izjave vlasnika, problem umanjuju i tretiraju samo kao običnu uzurpaciju par parcela (ignorišu pitanje uništenih domaćinstava i sečenih šuma i voćnjaka). Znači, nakon promene motiva problema i umanjivanja dimenzije i iznosa štete, problem dalje rešavaju samo kao običan spor uzurpacije između pojedinačnog vlasnika imanja i uzurpatora, čime u suštini obesmišljavaju suštinu i umanjuju dimenziju problema;
– policija i sud nikad nisu ni pokušali da sarađuju po pitanju 14 uništenih domaćinstava sela Miroče;
– ignorišu činjenicu da je uništavanje svih kuća i drugih objekata 14 domaćinstava (čitavog sela Miroče) bez ostataka na terenu rezultat desetogodišnjeg „rada“ više ljudi sa mehanizacijom, a na prijave vlasnika pokrecu postupke samo protiv jedne do dve osobe za uzurpaciju par parcela.
Činjenica četvrta: Ne prekidajući saradnju sa lokalnim nivoima vlasti, vlasnici imanja od 2022. godine, zajedničkim nastupom, počeli su da traže pomoć da reše problem od viših nivoa vlasti u Prištini i predstavnika međunarodnih institicija i medija u Beogradu i Prištini (EULEX, OEBS, UNMIK, diplomatska predstavništva i ambasade, Ministarstvo za povratak, Institucija Ombudsman, Ministarstvo administracije lokalne samouprave, Agencija za upoređivanje i verifikaciju imovine, Državni tužilac Kosova – zahtev i čak tri urgencije za godinu dana).
Ne postoji institucija ili nivo vlasti od kojih nismo tražili pomoć za rešavanje problema, ali bez ikakvih rezultata. Do danas, nije nam poznato da je neko nešto konkretno preduzeo, a nasilnici neprekidno eksploatišu naša imanja.
Činjenica peta: Trajanje i nerešavanje problema nije posledica nemara ili lenjosti jednog ili dva vlasnika imanja da pokrenu i vode sudske postupke, već nemogućnosti svih 34 vlasnika imanja da uopšte iniciraju rešavanje problema.
Veliki broj vlasnika koji su izbegli u veće srpske sredine ne smeju čak ni da pokrenu postupak pred sudom iz straha za svoju bezbednost, zbog nasilničkog ponašanja i pretnji nasilnika, kao i učestale prakse da se sudski postupci za otimanje imovine prekidaju novim sudskim postupcima za ratne zločine protiv vlasnika imanja.
Protokom vremena dodatno se problem komplikuje, jer je velik broj vlasnika imanja preminuo, a njihovi naslednici ne mogu da vrše ostavinske postupke zbog rizika za svoju bezbednost i velikih administrativnih problema.
Nijedan od četiri kontaktiranih advokata Albanaca, krivičara, ne želi da zastupa vlasnike imanja jer problem je na nacionalnoj osnovi, a rekli su nam čak i da ti nasilnici imaju do 50 krivičnih prijava za ostala nedela.
Traženje pravde korišćenjem besplatne pravne pomoći je postupanjem Suda pretvoreno u svoju negaciju.
Naime, nekoliko donetih presuda nije vlasnicima omogućilo raspolaganje privatnom imovinom, jer ne menjaju stanje na terenu. Čak, jednom je Sud ignorisao izjavu vlasnika i stavove policije i tužioca iz predloga za krivičnu prijavu (za uništenu kuću i domaćinstvo, posečene voćnjake i šumu i oteto celo imanje), već je pokrenuo postupak samo za uzurpaciju dve parcele protiv jednog lica.
Posle osam godina suđenja i nekoliko dopuna predmeta novim dokazima i ponovljivim zahtevima da se krivičnim postupkom obuhvati celokupna šteta, Sud je okončao postupak oslobađanjem nasilnika zbog nedostatka dokaza i bez prava žalbe vlasnika imanja.
Takvim postupanjima, Sud je u suštini dao aboliciju nasilnicima za nasilništvo, a vlasnicima imanja prekinuo napore za dalje traženje pravde.
Imajući u vidu sve napred navedeno, iskreno pitamo šta mi obični ljudi dalje da očekujemo od lokalnih i viših organa vlasti na terenu, kao i od međunarodnih institucija u Beogradu i Prištini?
Šta da radi bilo koji Srbin vlasnik jednog od ukupno 14 „nestalih domaćinstava“ u periodu od 2007 – 2017. g ili Srbin vlasnik jednog od 34 imanja koja se neprekidno eksploatišu od 2000. g, a koji prema dosadašnjem iskustvu uopšte ne može pokrenuti postupak jer nema dokaza ili barem svedoka (po stavu Suda)?
Još jednom ukazujemo da smo razočarani ignorisanjem naših dosadašnjih molbi i zahteva. U skladu sa misijom i svrhom postojanja nosioca vlasti (lokalnih, viših i međunarodnih, naročito EULEX, OEBS i UNMIK), očekivali smo bar da provere naše navode na terenu, bar da nam odgovore.
Ni to se nisu udostojili. Mi se sa takvim stavom nikada nećemo pomiriti, jer tražimo privatnu svojinu.
Naglašavamo da autori tekstova preuzimaju isključivu odgovornost za istinitost svojih navoda, te da pisma naših čitalaca ne odražavaju nužno stav KoSSeva, niti je KoSSev autor informacija u ovoj rubrici. Da bi se informacija koju želite da podelite sa javnošću objavila na KoSSevu, u okviru rubrike „Građani pišu“, potrebno je da se potpišete punim imenom i prezimenom, uz osnovnu informaciju o sebi, a da redakciji potvrdite svoj identitet i potpišete izjavu ili potvrdite da se tekst objavljuje na osnovu vaše saglasnosti. Istovremeno skrećemo pažnju da informacije koje budete izneli moraju da budu potkrepljene argumentima, da jezik kojim budete pisali ne sme da sadrži govor mržnje, diskriminacije, omalovažavanje po bilo kojoj osnovi. Kao redakcija zadržavamo pravo da tekstove lektorišemo, da umesto punih imena, ukoliko se spominju u tekstu, možemo da objavimo inicijale istih, da tekst ne objavimo ukoliko utvrdimo da je neautentičan, propagandistički, zlonameran ili nije od javnog značaja.
