Miodrag Miki Krstović je odavno „većinski vlasnik svog života“, i više od pola veka slobodni umetnik. Redak svedok i našeg višedecenijskog surovog preživljavanja i naših upornih pokušaja osvajanja slobode, u svakom smislu. Kaže da je barem dva puta nedeljno „neko drugi“, te da nema potrebu „da bude neko“. Svi smo mi, smatra, pomalo krivi za sve ružno što nam se dešava.
Govoreći o svojoj glumačkoj karijeri kaže da se od početka – opredelio za slobodu.
“Ja sam čitav svoj radni vek proveo u statusu slobodnog umetnika i bio sam slobodan. Nikad nisam bio vezan ni za jednu kuću u smislu zaposlenja, plate. Do devedesetih godina bio sam samo na filmu, a od 1993, zahvaljujući mom dragom prijatelju Branku Kičiću, ušao u Atelje na velika vrata predstavom “Ljubavno pismo”. I evo, danas dan, igramo“.
Kada kaže slobodan umetnik, smatra da je od početka bavljenja ovim pozivom, dao sebi za pravo da nešto igra, odnosno ne igra, što nije lako.
“Bio sam svoj na svome i slobodan.“, prenosi N1.
Kaže i da je njegova partnerka, kostimografkinja, takođe tokom karijere bila slobodna umetnica.
„Čitava naša biografija i radni vek su bili slobodna – slobodan. Nijedna plata u kući.“
Ono što može i želi, kaže, može i želi odmah, a ono što ne može – neće ni moći nikad.
„Nema a kad bi – da bi. Ono što mogu i želim, želim to odmah. I vi sami birate svoju priču, i svoj put.“
Naglašava da je loš izgovor „da nam je uvek neko drugi kriv“.
„Mislim da smo uvek mi za sve, jer ono što nije dobro oko mene i ono što je u mojoj priči – ako to nije dobro, ja sam kriv.“
„Svi smo mi pomalo krivi. I za sve ovo ružno što nam se dešava i onaj užas devedesetih koji se desio. Nemoj da stalno tražimo u nekom. Ne, prvo ti vidi sa sobom. Često sebi postavljam pitanje ‘šta sam ja mogao da uradim da bi bilo bolje’. Ne znam šta sam mogao. I u ovom današnjem vremenu, uvek se trudim da uradim samo ono što je do mene i što ja mogu da uradim. Ono što je van mene, pa da li ja mogu nešto da promenim u ovom haosu? Pa ne. Ali ono oko sebe što mogu… kad igram predstavu, da je odigram najbolje što mogu. Da sve što je do mene uradim najbolje što mogu. Spremim se, recimo, i za ovaj razgovor i radujem mu se”, navodi Miki Krstović.
Navodi da nas okolnosti dovode u situaciju da pokažemo kakvi smo – dobri ili loši.
Govoreći o tome da li je politika toliko vredna, da se ljudi dele, ističe:
„Ja sam pretužan ovih meseci najviše zbog ovih naših podela, u okviru moje profesije. Moje koleginice i kolege, vidim koliko su podeljeni. Ja sam očajan zbog toga. Kada bi se ljudi u Srbiji poštovali 10 posto kao što se mi poštujemo i volimo u predstavi ‘Udovica živog čoveka’, ovo bi bila potpuno druga zemlja.“
Ko god neki posao dobro uradi u ovoj zemlji, smatra ga patriotom. I da, kako kaže, krenemo od najmanjeg – poštovanja prema komšiji, bližnjem – to su stvari da bi ti bilo bolje.
A šta bi uradio da je on „neko“?:
„Ja sam dva puta nedeljno drugi neko. I onda nemam tu potrebu – da budem neko. (…) Zašto bih ja bio neko, kad sam stalno neko drugi i neko.“
