Đeljoš Krasnići (Gjelosh Krasniqi), bivši pripadnik OVK, osuđen je u odsustvu na 15 godina zatvora zbog ratnog zločina, odnosno za ubistvo tri i ranjavanje jednog civila srpske nacionalnosti 19. juna 1999. godine u selu Belo Polje kod Peći.
Ovo je danas saopštio Fond za humanitarno pravo.
Postupak je, ističu, vođen u odsustvu okrivljenog.
Optužnica protiv Krasnićija podignuta je krajem oktobra 2024. godine, a suđenje je počelo u junu 2025. godine. Tokom postupka, navodi se, ispitano je šest svedoka i jedan veštak medicinske struke.
„Obrazlažući presudu, predsednik veća je naveo da su svedoci saglasno opisali da je zločin počinio muškarac pucajući iz pištolja sa prigušivačem, te da su pojedini svedoci okrivljenog Krasnićija prepoznali na predočenim fotografijama“.
Iako su u iskazima, prema rečima Fonda, „postojale određene nepreciznosti i nesaglasnosti u pogledu pojedinih detalja“, sud je, navodi se, ocenio da su one „minorne“, imajući u vidu, kako se navodi – „protok vremena i traumu koju su svedoci doživeli kao očevici događaja“.
Predsednik veća je zaključio da je „ovom presudom rasvetljen još jedan težak ratni zločin na području Kosova“.
„Za procesuiranje zločina počinjenih nad Srbima na Kosovu nužno omogućiti saradnju s pravosudnim institucijama Kosova“
Iz Fonda za humanitarno pravo navode da, iako je postupak okončan brzo i efikasno, u svega pet dana, ističu da, prema njihovim rečima – postoje ograničenja u pogledu dokaznog postupka i ukupne pravičnosti suđenja.
„Optužnica koju je JTRZ podiglo protiv Đeljoša Krasnićija u većoj meri je zasnovana na iskazima svedoka uz ograničene materijalne i forenzičke dokaze koji bi te navode potkrepili, a branilac po službenoj dužnosti nije bio u kontaktu sa okrivljenim“.
Javno tužilaštvo za ratne zločine do sada je, navode dalje, podiglo sedam optužnica protiv lica koja nisu dostupna pravosuđu Srbije, od toga je pet optužnica protiv građana Kosova za zločine počinjene nad nealbanskim stanovništvom.
„Iako su suđenja u odsustvu predviđena domaćim krivičnim zakonodavstvom, ona imaju svoja pravna i faktička ograničenja budući da izostaje doprinos optuženog dokaznom postupku, a upitna je i opravdanost trošenja resursa, imajući u vidu pravo okrivljenog da mu se ponovo sudi ukoliko se stvore uslovi da se postupak sprovede u njegovom prisustvu“.
I pored, kako ističu, opravdanosti nastojanja da se utvrdi odgovornost za ubistvo tri i ranjavanje jednog civila, Fond ističe da je za procesuiranje zločina počinjenih nad Srbima na Kosovu nužno omogućiti saradnju s pravosudnim institucijama Kosova.
„Tim pre što je Đeljoš Krasnići i pred Okružnim sudom u Peći 2009. godine osuđen za ratni zločin nad civilima. Imajući u vidu da su suđenja u odsustvu u predmetima ratnih zločina na Kosovu takođe sve učestalija praksa, stiče se utisak da motivi za pokretanje ovakvih postupaka delimično proizlaze iz pravnog revanšizma, a ne isključivo iz težnje za ostvarivanjem pravde za žrtve“.
„Takva praksa ne doprinosi uspostavljanju pravde ni iz ugla procesne pravičnosti, ni sa stanovišta potreba žrtava, niti omogućava istinsko suočavanje sa prošlošću. Umesto institucionalizacije suđenja u odsustvu, neophodno je uložiti napor u izgradnju i unapređenje regionalne saradnje kao jedinog delotvornog mehanizma za obezbeđivanje prisustva optuženih, vođenje pravičnih postupaka i ostvarenje pravde za žrtve ratnih zločina. Primena instituta suđenja u odsustvu ima male izglede da dovede do privođenja počinilaca pravdi i stoga predstavlja korak unazad u procesuiranju ratnih zločina“.
Potom su naveli da Tužilaštvo za ratne zločine od 2014. godine, prema njihovim rečima – nije podiglo nijednu novu optužnicu za zločine počinjene na Kosovu protiv lica koja su državljani Srbije i time, kako ističu, dostupna domaćem pravosuđu.
