Akademski plenum pružio je danas podršku Univerzitetu u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, ocenjujući da se iza pitanja njegovog opstanka kriju ključne teme – pravo na obrazovanje, dostojanstvo i institucionalno prisustvo Srba na Kosovu. „Kada je ugrožen jedan univerzitet, nije ugrožena samo jedna ustanova. Ugrožena je sama ideja znanja kao temelja slobode. Ugroženo je pravo mladih ljudi da studiraju u sistemu svoje države. Ugroženo je pravo jednog naroda da ima institucije koje čuvaju njegov identitet, kulturu i budućnost. Taj univerzitet nije samo mesto nastave. On je institucija prisustva. On je dokaz da srpski narod na Kosovu i Metohiji nije nestao. Da nije pristao na brisanje. Da nije odustao“.

Akademski plenum uputio je danas pismo podrške Univerzitetu u Prištini, čiji opstanak je pod znakom pitanja posle stupanja Zakona o strancima na Kosovu.

„U ime Akademskog plenuma upućujemo reči podrške Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, njegovim studentima, nastavnicima i svim ljudima koji u teškim okolnostima čuvaju pravo na obrazovanje, institucije i dostojanstven život na Kosovu i Metohiji“.

Međutim, istakli su da se ne obraćaju „samo povodom jednog univerziteta ili institucije“, već, kako kažu – povodom pitanja koje je, prema njihovim rečima, mnogo dublje, a to je – pitanje opstanka naroda, prava na obrazovanje, prava na institucije i prava na dostojanstvo na Kosovu.

Parola „Kosovo i Metohija je Srbija“, prema njihovim rečima –  nije samo „politička parola“, već je, kako su istakli – „ustavna, pravna i istorijska činjenica“.

„I recimo odmah, jasno i bez okolišanja: Kosovo i Metohija je Srbija. To nije politička parola. To je ustavna činjenica. To je pravna činjenica. To je istorijska činjenica. Tako kaže Ustav Republike Srbije. Tako kaže Povelja Ujedinjenih nacija. Tako kaže Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Tako kažu grobovi naših predaka i zavet koji nas je u ropstvu održao i kao bedem sprečio da u njega opet padnemo“.

U nastavku prenosimo pismo Akademskog plenuma u celosti:

Pismo podrške Univerzitetu u Prištini

Poštovani profesori, studenti, kolege, prijatelji,

U ime Akademskog plenuma upućujemo reči podrške Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, njegovim studentima, nastavnicima i svim ljudima koji u teškim okolnostima čuvaju pravo na obrazovanje, institucije i dostojanstven život na Kosovu i Metohiji.

Međutim, ne obraćamo se samo povodom jednog univerziteta ili institucije. Obraćamo se povodom pitanja koje je mnogo dublje – pitanja opstanka naroda, prava na obrazovanje, prava na institucije i prava na dostojanstvo na Kosovu i Metohiji.

I recimo odmah, jasno i bez okolišanja: Kosovo i Metohija je Srbija.

To nije politička parola. To je ustavna činjenica. To je pravna činjenica. To je istorijska činjenica. Tako kaže Ustav Republike Srbije. Tako kaže Povelja Ujedinjenih nacija. Tako kaže Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Tako kažu grobovi naših predaka i zavet koji nas je u ropstvu održao i kao bedem sprečio da u njega opet padnemo.

I upravo zato ono što se tamo događa nije samo pitanje jedne teritorije – to je pitanje da li će se poštovati Ustav Republike Srbije, da li će se poštovati srpski identitet.

Ćutati ne smemo i ne možemo. Jer ko ćuti – čini se da pristaje, kaže latinska izreka, koja se možda upravo na primeru takvog ponašanja povodom Kosova i Metohije pokazuje kao najtačnija moguća.

Kada se gazi Ustav, ne ruši se samo jedan član zakona. Ruši se poverenje naroda u državu. Ruši se pravni poredak. Ruši se sama ideja da država postoji da bi štitila svoje građane i svoje institucije.

Ali Kosovo i Metohija je i mnogo više od unutrašnjeg pravnog pitanja Srbije. Ono je i jedan od najdramatičnijih primera rušenja međunarodnog prava u savremenoj istoriji.

Na Kosovu i Metohiji pogaženi su osnovni principi na kojima je počivao posleratni svetski poredak. Pogažen je princip teritorijalnog integriteta država. Pogažena je Povelja Ujedinjenih nacija. Pogažena je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. Pogažena je ideja da pravo mora biti iznad sile.

I upravo tu leži jedan od ključnih razloga zbog kojih danas svedočimo dubokoj krizi međunarodnog pravnog poretka.

Jer onog trenutka kada je na Kosovu i Metohiji formalizovana vladavina jačeg, kada je sila proglašena za pravo, kada je princip zamenjen interesom – otvorena su vrata svetu u kome više niko ne može da se pozove na pravila. Svetu u kome svaka velika sila tumači pravo kako joj odgovara. Svetu u kome je međunarodni poredak prestao da bude sistem pravila, a postao sistem moći.

Zato pitanje Kosova i Metohije nije samo pitanje Srbije. Ono je jedan od ključnih trenutaka u istoriji urušavanja međunarodnog pravnog poretka.

Ali dok se u velikim geopolitičkim analizama raspravlja o principima, na Kosovu i Metohiji žive ljudi. Tamo žive porodice. Tamo žive studenti. Tamo rade profesori. Tamo postoji Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

I zato moramo jasno reći: kada je ugrožen jedan univerzitet, nije ugrožena samo jedna ustanova. Ugrožena je sama ideja znanja kao temelja slobode. Ugroženo je pravo mladih ljudi da studiraju u sistemu svoje države. Ugroženo je pravo jednog naroda da ima institucije koje čuvaju njegov identitet, kulturu i budućnost. Taj univerzitet nije samo mesto nastave. On je institucija prisustva. On je dokaz da srpski narod na Kosovu i Metohiji nije nestao. Da nije pristao na brisanje. Da nije odustao.

I zato solidarnost sa narodom, studentima i nastavnicima na Kosovu i Metohiji ne sme biti protokolarna. Ona mora biti stvarna.

I ovde dolazimo do jednog bolnog pitanja našeg vremena. U kakvom to društvu živimo ako neko dalje od kontejnera ne sme, dok studenti sa Kosova i Metohije odlaze?

Dok neko u udobnosti velikih gradova meri svaku reč i svaki rizik, mladi ljudi na Kosovu i Metohiji svakoga dana odlaze na fakultete. Odlaze na ispite. Odlaze na predavanja. Odlaze uprkos neizvesnosti, pritiscima i strahu.

Ko onda danas pokazuje šta znače hrabrost i dostojanstvo? Ko zaista brani pravo na institucije? Ko zaista brani državu i njen ustavni poredak?

Upravo ti studenti. Upravo ti profesori. Upravo taj narod koji tamo opstaje.

Jer ti mladi ljudi danas ne traže ništa više od onoga što je već zapisano u Ustavu – da država bude pravna i da se sopstveni zakoni poštuju. Oni podsećaju da Ustav nije formalnost, već temelj jedne države.

Jer pravna država počinje onda kada se Ustav poštuje i onda kada to nije politički udobno. I da bez poštovanja Ustava nema ni pravde, ni institucija, ni poverenja u državu.

Oni nas podsećaju na nešto što smo u mnogim drugim sredinama počeli opasno da zaboravljamo: dostojanstvo nije reč.

Dostojanstvo je istrajnost. Dostojanstvo je odluka da ne pobegneš. Dostojanstvo je odluka da ostaneš i da traješ.

I nije slučajno što je još Petar II Petrović Njegoš zapisao stih koji opisuje upravo tu istrajnost: „Krst nositi nama je suđeno, strašne borbe sa svojim i s tuđinom.“

Zato naša poruka danas mora biti jasna. Moramo braniti Ustav. Moramo braniti pravo. Moramo braniti univerzitet. Moramo braniti narod koji tamo živi.

Jer odricanje od Kosova i Metohije ne bi značilo odricanje samo od jednog prostora. To bi značilo odricanje od sopstvenog pravnog poretka, od ideje države zasnovane na Ustavu, sopstvenog dostojanstva i od sopstvenog identiteta.

I zato ovo pismo podrške Akademskog plenuma završavamo rečenicom koja je izgovorena iznad pokrova blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija Radovića:

„Kosovo će izdati samo kukavica.“