Kampanje protiv profesionalnih i kritičkih medija u Srbiji nisu sporadične niti incidentne, već predstavljaju „svakodnevne i koordinisane“ obrasce delovanja, pokazuje analiza Slavko Ćuruvija fondacija za period od marta do juna 2025. godine.

Izveštaj, koji potpisuje autorka Danica Đokić, zasnovan je na analizi 300 tekstova iz tabloida Alo, Informer i Republika, izdvojenih iz korpusa od gotovo 2.000 članaka u kojima se pominju novinari i mediji.

Zaključak je jasan: u Srbiji se kritički novinari sistematski predstavljaju kao neprijatelji države, uz korišćenje ponavljajućih i međusobno povezanih narativa čiji je cilj urušavanje poverenja u profesionalno novinarstvo.

Pad medijskih sloboda i kontekst kampanje

Ovakvi obrasci javljaju se u kontekstu dugotrajnog pogoršanja medijskih sloboda. Prema indeksu Reportera bez granica za 2025. godinu, Srbija beleži najniži nivo medijskih sloboda u poslednje 23 godine, uz niske ocene u svim ključnim oblastima – od političkog i ekonomskog okruženja do bezbednosti novinara.

U takvom ambijentu, kako navodi analiza, „kontinuirani obračun državnog vrha i prorežimskih medija sa kritičkim novinarima“ dodatno pogoršava uslove rada i bezbednost novinara.

Pet ključnih narativa: Od diskreditacije do „fašizacije“

Analiza identifikuje pet dominantnih narativa kroz koje se tabloidi obračunavaju sa novinarima: profesionalna diskreditacija, dehumanizacija i demonizacija, etiketiranje kao izdajnika i plaćenika, kriminalizacija, kao i fašizacija i nacifikacija.

Ovi narativi, kako se navodi, „postoje samostalno, ali se i prepliću i međusobno ojačavaju, kreirajući od novinara neprijatelje, izdajnike, kriminalce i fašiste istovremeno“.

Diskreditacija: novinari kao „lažovi“ i „propagandisti“

Jedan od osnovnih mehanizama jeste osporavanje profesionalnog kredibiliteta. Kritički mediji se, prema nalazima analize, predstavljaju kao nekompetentni, pristrasni i skloni manipulacijama.

Izveštavanje o temama od javnog interesa tabloidi često prikazuju kao „laganje, dezinformisanje, spinovanje ili širenje lažnih vesti“, čime se direktno narušava poverenje u njihov rad. U tom kontekstu, pojedini mediji i novinari označavani su kao „propagandisti“, „takozvani istraživački novinari“ ili deo „mašinerije laži“, dok se za pojedine redakcije tvrdilo da „fabrikuju afere i utiču na kolektivnu svest društva“.

Istovremeno, novinarima se negira profesionalna autonomija, pa se njihov rad prikazuje kao deo političkih ili interesnih kampanja – bilo domaćih opozicionih struktura ili stranih aktera, uz česte optužbe da deluju pod nečijim uticajem ili po unapred zadatim agendama.

Dehumanizacija: „bez ljudskosti“ i „mrzitelji“

Napadi se ne zaustavljaju na profesionalnom nivou. Novinari se često prikazuju kao moralno iskvareni, zlonamerni ili čak psihološki nestabilni.

Analiza beleži primere u kojima se medijima pripisuje da „mole Boga da se desi neka nesreća“ kako bi o njoj izveštavali, čime im se oduzimaju „elementarna empatija i ljudskost“.

Takva retorika, kako se navodi, ima za cilj stvaranje jasne podele između „moralno ispravnih“ (vlasti i njenih pristalica) i „moralno izopačenih“ aktera, među kojima su kritički novinari.

Izdajnici i „strani plaćenici“

Jedan od najčešćih narativa jeste predstavljanje novinara kao agenata stranih interesa. Kritički mediji označavaju se kao „antisrpski“, „NATO mediji“ ili „ispostave stranog uticaja“, čime se njihovo izveštavanje stavlja u kontekst šire zavere protiv države. U pojedinim slučajevima, tabloidi su tvrdili da su pojedine redakcije „svesno finansirane da urušavaju Republiku Srbiju“, dok su novinari predstavljani kao akteri koji deluju „po nalogu stranih centara moći“.

Dodatno, pojedini mediji i organizacije označavani su kao deo mreža koje imaju zadatak da „formiraju javno mnjenje u interesu stranih država“, čime se briše granica između profesionalnog novinarstva i navodnog subverzivnog delovanja.

Cilj takvih optužbi nije samo diskreditacija profesije, već i delegitimizacija svake kritike vlasti, koja se prikazuje kao napad na nacionalni interes, pa se novinari u tom okviru ne predstavljaju samo kao neistomišljenici, već i kao protivnici države i društva u celini.

Kriminalizacija: Od novinara do „saučesnika u zločinu“

Najopasniji oblik napada, prema analizi, jeste kriminalizacija novinara. U ovom narativu novinarstvo se direktno poistovećuje sa kriminalnom aktivnošću.

Tabloidi i politički akteri novinare predstavljaju kao „inspiratore nasilja“, saradnike kriminalnih grupa ili učesnike u „obojenoj revoluciji“. U pojedinim slučajevima, kritički mediji optuživani su da „šire lažne vesti i izazivaju paniku“, dok su novinari označavani kao akteri koji utiču na političke procese ili podstiču destabilizaciju države.

Ovakva retorika dodatno se pojačava kroz naslove i javne istupe u kojima se govori o „medijima kao platformi za obojenu revoluciju“, ili se novinarska udruženja označavaju kao „direktni učesnici obojene revolucije“, čime se profesionalni rad svodi na navodno protivustavno delovanje.

Posebno zabrinjava što su, kako se navodi, „novinare s najviše pozicije moći kriminalizovali i najviši državni zvaničnici“, uključujući i direktne pozive na njihovo procesuiranje. Tako je, između ostalog, traženo da nadležni organi ispitaju „lica koja preko medija serviraju laži građanima Srbije“, uz insistiranje da se utvrdi „ko je u tome učestvovao i da se propisano kazni“.

Takva retorika može imati direktne posledice, jer se može tumačiti kao pritisak na pravosuđe, ali i kao poruka da se kritičko i profesionalno izveštavanje tretira kao potencijalno krivično delo.

Ekstremna retorika: „fašisti“ i „nacisti“

U najradikalnijem obliku, kritički novinari se porede sa nacistima, fašistima i ustašama. U pojedinim tekstovima i naslovima nazivani su, na primer, „fašistima“ ili im se pripisuje „fašistička propaganda“, dok se njihovo izveštavanje opisuje kao delovanje „u gebelsovskom maniru“.

Cilj ovakvog diskursa je, kako navodi analiza, „predstavljanje kritičkih medija kao izvora zla i mržnje“, čime se opravdava njihova potpuna društvena delegitimizacija.

Ovakva retorika ima posebno snažan efekat u društvu opterećenom ratnim nasleđem, jer proizvodi strah, produbljuje podele i dodatno polarizuje javnost, predstavljajući novinare ne samo kao neistomišljenike, već kao ideološke neprijatelje povezane sa najtežim istorijskim zločinima.

Uloga vlasti: Institucionalizacija tabloidnog narativa

Jedan od ključnih nalaza izveštaja jeste da ovakvu retoriku ne koriste samo tabloidi.

„U analiziranim tekstovima kao napadači se pojavljuju i visoki državni zvaničnici i prorežimski analitičari, koji koriste retoriku identičnu onoj iz tabloida“, navodi se u izveštaju.

U praksi, to znači da se optužbe o „lažima“, „antisrpskom delovanju“ ili čak pozivi na procesuiranje novinara ne zadržavaju na naslovnim stranama tabloida, već se prenose kroz zvanične izjave i politički diskurs, često bez kritičkog odmaka, pa i dodatno pojačavaju.

Time se, zaključuje se, tabloidni diskurs institucionalizuje i postaje deo šireg političkog mehanizma obračuna sa kritičkim glasovima, u kojem se granica između medijske kampanje i zvanične politike praktično briše.

Zaključak je i ovo: Sistematski pritisak i gušenje kritike

Sve posmatrano zajedno, analiza ukazuje da je u Srbiji na delu organizovan i dugotrajan pritisak na profesionalne medije.

Kroz kombinaciju diskreditacije, stigmatizacije i kriminalizacije, novinari se sistematski predstavljaju kao pretnja društvu, dok se istovremeno obeshrabruje svaka kritika vlasti.

Kako se navodi u izveštaju, takvi obrasci „delegitimizuju profesionalno novinarstvo, guše slobodu izražavanja i zastrašuju novinare koji kritički izveštavaju o vlasti“.

U ambijentu već narušenih medijskih sloboda, ovakve kampanje dodatno produbljuju krizu poverenja i postavljaju pitanje granica slobodnog i nezavisnog novinarstva u Srbiji.