„Bez pomoći dece ne uspevamo.” „Sve je skuplje.” „Penzija nam nije dovoljna.” – Rečenice penzionera koje je početkom avgusta u Prištini zabeležila Ekonomia Onlajn zvuče jednostavno, ali iza njih stoji mnogo šire pitanje: šta danas znači biti penzioner u društvu u kojem troškovi života rastu, a koliko god da iznosi mesečno primanje, osnovni izdaci ne nestaju.

Slična pitanja, ali iz drugačijeg ugla, otvorio je u julu i N1 u razgovoru sa Nadeždom Satarić iz Udruženja građana „Snaga prijateljstva – Amity”. Za nju problem nije samo u tome koliko novca penzioner dobije jednom mesečno, već i u tome kakav sistem društvo ima za ljude u starosti.

„Bez pomoći dece ne bih uspeo”

Ekonomia Onlajn je razgovarala sa nekoliko penzionera u Prištini. Ramadan Blaca, prosvetni radnik u penziji, rekao je da su penzije niske i da mu pomoć dece omogućava da lakše izađe na kraj sa mesečnim troškovima. On je naveo da, iako kao prosvetni radnik u penziji dobija određeni dodatak, nije siguran da bi sam mogao da pokrije sve troškove. „Ne znam da li bih mogao da izađem na kraj ili ne, ali pomažu mi deca”, rekao je Blaca.

Isti sagovornik upozorava da njegov slučaj nije nužno najteži, upravo zato što ima pomoć porodice. Kaže da među penzionerima ima mnogo onih koji nemaju takvu podršku i koji ne mogu da pokriju troškove čitavog meseca.

Drugi penzioner, Bedriu, naveo je da osoba sa 47 godina radnog staža prima 240 evra, dok su, prema njegovim rečima, cene značajno porasle. „Sve stvari su skuplje”, rekao je on.

Tahir Sila, koji prima starosnu penziju, takođe kaže da mu ona nije dovoljna. Kao konkretne troškove koje teško pokriva navodi duvan i lekove. Njegov iskaz otvara još jedno pitanje koje se pojavljuje i u razgovoru koji je objavio N1 – koliko su zdravstvene potrebe i dostupnost lekova povezane sa materijalnim položajem starijih.

Novac nije jedini problem

U razgovoru za N1, Nadežda Satarić upozorila je da jednokratna novčana pomoć ne može da reši probleme penzionera na duži rok. Njena osnovna teza jeste da su potrebne sistemske mere, odnosno trajna podrška države najugroženijem delu stanovništva, umesto povremenih intervencija kojima se samo ublažava trenutna finansijska teškoća.

Satarić kao jedan od problema izdvaja i dostupnost lekova. Umesto privremenog pojeftinjenja pojedinih lekova, smatra da bi očuvanje i reorganizacija državnih apoteka predstavljali dugoročnije rešenje. Kao jednu od mogućih mera navodi i ukidanje PDV-a na lekove i medicinska sredstva.

Time se priča o penzijama širi izvan same visine mesečnog primanja. Penzioner može imati određeni iznos na računu, ali njegov stvarni životni standard zavisi od toga koliko koštaju hrana, lekovi, stanovanje, grejanje, prevoz i druge osnovne potrebe.

Kada porodica postane deo penzionog sistema

Jedna od najupečatljivijih dodirnih tačaka ova dva izvora jeste pomoć porodice. U Prištini penzioner otvoreno kaže da bez pomoći dece ne bi znao da li bi uspeo da izdrži mesec. Satarić za N1 govori o penzionerima koji takođe dobijaju materijalnu podršku od dece ili koriste sopstvenu ušteđevinu kako bi dopunili ono što dobijaju od penzije.

To pokazuje koliko porodica u praksi može da postane neformalna socijalna mreža za starije. Ali upravo tu nastaje razlika između onih koji imaju kome da se obrate i onih koji nemaju. Ako penzioner može da računa na decu, ušteđevinu ili dodatni prihod, mala penzija ne mora nužno značiti i potpunu materijalnu nesigurnost. Za nekoga ko nema takvu podršku, ista suma može značiti odricanje od hrane, lekova ili drugih potreba.

Od siromaštva do usamljenosti

Razgovor koji je objavio N1 pokazuje da materijalna sigurnost nije jedini izazov starosti. Satarić kao ozbiljne probleme navodi i nedostatak dnevnih usluga socijalne zaštite, usamljenost i nasilje nad starijima. Prema istraživanju koje citira, 68 odsto starijih ljudi u Srbiji oseća se usamljeno, dok polovina kaže da nema mnogo ljudi na koje može da se osloni.

To je deo priče koji se u kratkim razgovorima sa penzionerima lako izgubi. Pitanje nije samo da li penzioner može da plati račun. Pitanje je i da li ima kome da se obrati kada mu je potrebna pomoć, da li može da ode kod lekara, nabavi lekove, izađe iz kuće ili provede vreme sa drugim ljudima.

Šta zapravo znači „dovoljna” penzija?

Dva izvora ne nude istu vrstu odgovora. Ekonomia Onlajn donosi neposredna iskustva nekoliko penzionera u Prištini. Njihova priča je konkretna: koliko koštaju svakodnevne potrebe i može li se sa postojećim primanjima izdržati do kraja meseca.

N1, kroz razgovor, ide korak dalje i postavlja pitanje sistema: da li su povremene pomoći dovoljne, kakva je zaštita najugroženijih, koliko su dostupni lekovi i socijalne usluge i šta država radi za ljude koji stare bez porodične ili finansijske podrške.

U oba slučaja, međutim, pojavljuje se ista osnovna činjenica: sama cifra na papiru ne govori dovoljno o tome kako penzioner živi. Za jednog, pomoć dece predstavlja razliku između „izdržati mesec” i neizvesnosti. Za drugog, problem mogu biti lekovi. Za trećeg, usamljenost ili nemogućnost da dobije pomoć kada mu je potrebna.

Zato pitanje nije samo koliko iznosi penzija. Pitanje je šta ta penzija može da obezbedi – i šta se događa sa onima koji nemaju nikoga da dopuni ono što im država ne može ili ne želi da obezbedi.

Šta na to kažu Beograd i Priština?

Dok penzioneri govore o tome kako sastavljaju kraj sa krajem, odgovori institucija u Beogradu i Prištini uglavnom se oslanjaju na različite oblike finansijske podrške i mere koje bi trebalo da ublaže troškove života.

U Beogradu je predsednik Aleksandar Vučić najavio veliki paket mera za penzionere, uz poruku da ne bi trebalo da bude reči o simboličnoj jednokratnoj pomoći, već o merama koje bi njihov životni standard trebalo da poboljšaju i kratkoročno i dugoročno. Među merama koje je tada pomenuo bilo je i snižavanje cena lekova za 20, 30 ili 40 odsto, uz obrazloženje da bi time penzionerima bilo lakše da priušte terapiju koja im je potrebna.

Vučić je istakao da je za dugoročnu podršku penzionerima potrebna snažna ekonomija i da država mora biti sposobna da finansira svoje obaveze. Takav pristup razlikuje se od ocene Nadežde Satarić iz udruženja „Snaga prijateljstva-Amity”, koja je za N1 upozorila da jednokratne novčane intervencije mogu trenutno da ublaže problem, ali ne rešavaju njegove sistemske uzroke.

Od jednokratne pomoći do obećanih većih penzija

U Prištini je pristup bio konkretniji, ali kratkoročniji. Tadašnje institucije u Prištini su u maju, uoči parlamentarnih izbora, odobrile jednokratnu pomoć od 100 evra za penzionere, kao deo šireg paketa mera za suočavanje sa inflacijom. Novac je penzionerima isplaćen nekoliko dana kasnije.

Ta mera, međutim, nije prošla bez kritika. Ekonomista Škumbin Misini ocenio je da 100 evra može kratkoročno da ublaži posledice inflacije, posebno kod penzionera sa najnižim primanjima, ali da takve isplate dugoročno ne rešavaju problem i mogu dodatno produbiti siromaštvo.

Istovremeno, predizborna obećanja u Prištini išla su i dalje od jednokratne pomoći. Lider LDK-a Ljumir Abdidžiku najavio je penzije od 300 evra, dok je Aljbin Kurti tokom kampanje govorio o uvođenju 13. plate za zaposlene i dugoročnom planiranju 14. plate.

Tako se, između neposrednog iskustva penzionera i političkih obećanja, pojavljuje isto pitanje sa obe strane: da li je za dostojanstven život u starosti dovoljno povremeno povećati prihod ili je potrebno promeniti sistem koji određuje koliko će penzioneru ostati nakon što plati hranu, stanovanje, lekove i druge osnovne troškove?

Odgovor na to pitanje, bar prema iskustvima sagovornika iz ova dva izvora, nije jednostavan. Veća penzija na papiru ne znači nužno i lakši svakodnevni život, posebno kad istovremeno rastu cene i troškovi zdravstva, dok pomoć porodice postaje neophodna.