Savremene humanitarne krize sve češće traju godinama i decenijama, dok međunarodni sistem pomoći i dalje funkcioniše kroz kratkoročne mehanizme i godišnje budžete, ocenila je za Insajder Sara Pantuliano, glavna izvršna direktorka ODI Globala i stručnjakinja za humanitarnu politiku.
Pantuliano ukazuje da se oko 90 odsto humanitarne potrošnje danas usmerava na dugotrajne krize, koje mogu trajati deset, 20 ili više godina. Ipak, način finansiranja i organizovanja međunarodne pomoći uglavnom nije prilagođen takvim okolnostima.
„Većina humanitarnih kriza je dugotrajna, traju 10, 20 ili više godina. Tamo je usmereno oko 90 odsto humanitarne potrošnje. Ali, sadašnji alati i sistemi ne podržavaju dugoročnost tih kriza”, rekla je ona.
Prema njenim rečima, problem je poznat decenijama, ali se sistem nije suštinski promenio.
„Prošlo je najmanje 20–30 godina od pokušaja da se poboljša sistem koji jednostavno nije sposoban da se bavi dugoročnim uzrocima tih kriza, pa čak ni nekim od njihovih najgorih posledica“, navela je Pantuliano.
„Proizvodimo višak hrane, a ljudi umiru od gladi”
Poseban paradoks vidi u činjenici da svet danas proizvodi više hrane nego ikada, dok istovremeno veliki broj ljudi pati od gladi.
„Za mene je skandal to što i dalje imamo ljude koji pate od gladi u svetu u kojem proizvodimo višak hrane”, rekla je Pantuliano.
Ona smatra da glad nije moguće posmatrati samo kao posledicu siromaštva. Ratovi i političke odluke, kako navodi, imaju veliki uticaj na to ko će dobiti pomoć i gde će ona biti usmerena.
„Možemo da predvidimo problem i da intervenišemo na vreme. Međutim, ono što često nedostaje jeste politička volja da se to uradi. Nisu problem tehnički alati, nisu problem analize. Imamo sve to, ali jednostavno nema političke volje da se deluje”, rekla je.
Pantuliano ocenjuje da se problem ne može rešiti isključivo tehničkim reformama međunarodnog humanitarnog sistema.
„To se definitivno svodi na politiku, i svodi se na nedostatak pravog političkog vođstva i namere da se promene stvari o kojima se veoma dugo govori i koje su veoma dugo analizirane”, kazala je.
Pažnja zavisi od geopolitičkih interesa
Pantuliano je govorila i o razlikama u pažnji koju različite humanitarne krize dobijaju od međunarodne javnosti i političara. Prema njenoj oceni, krize nisu jednako važne međunarodnim akterima, a veća pažnja često prati ekonomske i geopolitičke interese velikih država.
„Kriza koja često dobija najviše pažnje jeste ona kriza u kojoj postoje ekonomske koristi koje mogu da se ostvare ili geopolitički interesi”, rekla je ona.
Zbog toga, kako navodi, krize na Bliskom istoku ili u Evropi privlače više pažnje od pojedinih kriza u Africi, koje ostaju gotovo neprimećene.
Međunarodni sistem mora da napravi prostor za lokalne aktere
Govoreći o nepoverenju prema međunarodnim institucijama i humanitarnim organizacijama, Pantuliano je ocenila da je potrebna promena načina razmišljanja i veća uloga lokalnih aktera.
„Međunarodni humanitarci više nisu toliko relevantni, jer svakako više nisu najbolje pozicionirani da bi odgovorili na te krize. Moraju da se povuku i naprave prostor za nacionalne, lokalne aktere”, rekla je.
Ona smatra da je poslednjih godina ipak došlo do promene svesti o potrebi reforme sistema, iako ne očekuje da će ona biti brza.
Pantuliano je za Insajder govorila i o posledicama promena u američkoj međunarodnoj pomoći, ocenjujući da je prošlogodišnje zatvaranje Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) predstavljalo „dobar šok za sistem” koji bi mogao ubrzati raspravu o njegovom preoblikovanju.
