Obećanje o lepom i suočavanje sa stvarnošću

Piše: Jovan Zafirović

Obećavam da će ova priča biti priča o lepom, ali ne znam da li ću do kraja ispuniti obećanje.

Najpre je trebala da bude o ružnom, kako za Vidovdan, na Kosovu i Metohiji, biva otkad znam za sebe. O ružnom kao mnoge moje priče i crtice, da o aforizmima, naravno, i ne govorim.

Hteo sam da, u prvom redu, pišem o onome čega nije bilo, ono što se nije videlo, a svima je bolo oči ove godine u manastiru Gračanica i na Gazimestanu – o trobojkama, majicama sa nacionalnim simbolima.

Onda sam hteo da ispričam priču o situaciji koja se desila drugaru, drugaru koji mi više, čini mi se, i nije, nažalost, drugar. Kao grom iz vedra neba, bez formalnog zdravo – zdravo koje praktikujemo u poslednje vreme, dohvativši me za nadlakticu, počeo je priču: „Priveli su me malopre zbog majice, nosio sam „Delije sever“, pitali su me da li imam tetovaže i naterali me da skinem majicu, govoreći da sam navijač. Kad sam skinuo, pitali su me zašto nosim krst, zašto se pravim mangup. Rekao sam da sam hrišćanin. Opet su mi rekli da se ne pravim mangup. Kad sam dao izjavu, na pitanje da mi vrate majicu, podrugljivo su rekli da ću ići bez nje. Bio sam go, bio je tu jedan momak iz Banjaluke, on mi je dao svoju.“ – pušta mi ruku i odlazi sa majicom koja mu je za broj ili dva veća. Nismo više razgovarali, nestao je u masi ljudi.

Zatim, hteo sam da pišem o dvanaestogodišnjoj devojčici koju su priveli, ali više o njenim roditeljima i bratu i sestri koji su još mlađi od nje i koji su plakali, vidno istraumirani. O ocu koji je govorio da picaju u njega. Da mu puste ćerkicu. Onda da pišem o momku iz Crne Gore koga su priveli zbog toga što je nosio nošnju.

Onda sam hteo da pišem o jednom po jednom momku dok su ih privodili i o zabrinutoj mi prijateljici Slađani Bušić, novinarki Radio Beograda, zbog privođenja momka iz njene grupe hodočasnika.

O svemu sam tome ponešto zapisao, ponešto hteo tek, ali sam odlučio da ne. O tome su pisali mediji. Čitajući njihove vesti, video sam da im je prostor za vedrinu bio isključen.

Stisnuo sam dugme za brisanje i nisam pustio dok nisam obrisao poslednje slovo.

I onda sam počeo nešto lepšu priču, koja je krenula u ponoć.

Za stolom, u bašti zatvorenog „Indeksa“, sedeli smo Luka, Nemanja, Dimitrije i ja, jeli posnu paštetu i rezani hleb. Pili kiselu vodu i pričali neobavezno.

– Kakav je ovo muzički prelaz sa novokomponovanog idiotkluka, prokomentarisao sam.

– Čim su pustili Vidovdan, onda mora da je 00.00.

Istina, bila je ponoć, kad je Dimitrije, dok je gurao parče hleba da dohvati ostatak paštete, odlučio da mi kaže njegov plan.

– Slušam, rekao sam.

– Milenu i mene, večeras u dva iza ponoći, do Samodreže, vozi Jeca, a onda iz Samodreže nas dvoje idemo pešaka do Gazimestana.

– Ne znam samo da li zbog ljubavi prema otadžbini, rekao sam, ili zbog vaše ljubavi idete…

Smejao se Dimitrije, smejali su se Luka i Nemanja. Na kraju sam i ja, ponavljajući da nikako nije trebalo da mi kaže za plan.

– Nismo hteli da ti kažemo ranije, da nam ne upropastiš.

Imao sam još sat i kusur vremena da to učinim, da sprečim njihov odlazak, ali, ispostaviće se da je bolje što nisam. I da je bolje što mi ranije nisu rekli.

Vreme je bilo da Dimitrije krene.

– Dajte da se fotkamo, ko zna, možda bude poslednja.

– E, ‘ajde. Stvarno.

– Pamtićemo te po ludostima tvojim.

I napravili smo selfi.

Od viška selfija glava ne boli, ali nam nije bio potreban za objavljivanje sa tužnim smajlićima, stigli su bez većih problema, uz dva zaustavljanja policije. Sa dva čipsa i vodom u rancu.

U porti manastira srećem se sa Dimitrijevim ocem:

– Gde je Dimitrije? Pita me.

– Sve je u redu, braniću se ćutanjem, odgovaram.

– Dobro, brani se, kroz smeh je rekao i nastavio put.

Devojčice i dečaci trčali su za kerom i nikako ga nisu mogli stići dok je mitropolit Joanikije besedio. Neopterećeni onim što ja vidim. I što vide ostali ljudi. Zavidim im na tome.

Vladica i ja gazimo sveže pokošenu travu, komentarišemo i razgledamo strukturu ljudi, analiziramo. Posmatranje sa učestvovanjem – smejemo se. Ona je prvi put za Vidovdan na Kosovu i Metohiji, pravim joj poređenja kako je bilo nekad, kako je sad. Ona, dok me kao sluša, beleži svojim fotoaparatom zanimljive kadrove. Gledam je šta fotografiše.

Tri starice kako sede i pomno prate besedu, decu koja su se igrala sa kerom, ljude koji su tek obukli kupljene majice sa printovima manastira, dečaka koji stoji pored paketa sa vodama i čeka kraj liturgije kako bi počeo da deli i tako pomaže starijima koji su već spremni da dele pasulj, ribu, krompir i kupus salatu. Kao i svake godine.

Ako bih pisao o lepom, a ne pomenuo susrete, ne bi priča bila celovita. Susreti su važni i posebno raduju na Kosovu i Metohiji. I one koje možda manje voliš da sretneš i one koje više voliš da sretneš, podjednako bivaju dragi za Vidovdan. Sa svakim se razmeni po koja reč.

Srećem i Velimira Kneževića, pesnika i čestitam mu nagradu! Srećem Oliveru Radić i Mitru Reljić. Kada bih počeo da nabrajam koja sam sve imena sreo, a sva su vredna pomena, ne bih priču završio do sutra.

Rekao bih da je na Gazimestanu primetno manji broj ljudi, međutim, pošto je priča pokušaj da se kaže nešto lepo, nije lepo svoditi ljude na brojke. Bilo je taman koliko treba.

Gde su naši hodočasnici, tražim dvoje naših ludaka pešaka. Tu su, mrtvi umorni i nikada življi.

Zagrljaji, pozdravi, kao da se nismo videli od prošlog Vidovdana, a ne od pre samo par sati. Nakon parastosa, devočicu na ramenima drži otac, a ona drži podignuta tri prsta. Ovaj se prkos mora zabeležiti. Vadim telefon i fotografišem. Fotografišu je i ostali ljudi. Peva se u sav glas „Vidovdan“ i druge pesme. Jedno po jedno grlo se priključuje.

Na izlasku iz manastira, dok hapsi policija kako joj dođe, majka urla obraćajući se novinarima: „Snimajte, snimajte. Što ćutite svi?!“ I reći ćete, ovaj opet skrenu o ružnom da razglaba, ali ne.

Infiltrirao sam se među novinarima, i to moram pomenuti. Kako je teško raditi taj posao!, mislim se. Niko od naših novinara ne ćuti, naprotiv, govore pogledom, gutaju knedle, gunđaju u bradu i osećaju to što osećaju svi, trudeći se da izveštavaju profesionalno i da dokumentuju profesionalizam policije, ali sa navodnicima.

– Ljudi, govori Jelena, ja sam upravo sada saznala nešto.

I svi slušamo da nastavi priču.

– Moj pokojni otac je bio na Gazimestanu, a ja sam sada prvi put ovde. Ne i poslednji, samo da znate!

Neko ju je zagrlio.

„Mi svoj patriotizam nosimo u srcu, mogu oni da nam brane zastave, ali nema to nikakve poente, bićemo mi ovde uz sve zabrane još mnogo, mnogo godina i u još mnogo, mnogo boljim vremenima.“ kroz osmeh govori Milena za Alternativnu.

I naravno da nema poente. Mogu, to i čine, ali zabrane su kontraproduktivne, to, očigledno, ne znaju.

Ne znaju da će neki novi studenti puštati „Vidovdan“ tačno u ponoć ispred studentskog doma, ne znaju da će devočica koja je toga dana pokazivala tri prsta, sutra sa svojim nekim Dimitrijem pešačiti od Samodreže do Gazimestana, ne znaju da će brat i sestra koji su toga dana plakali što im privode stariju sestru sutra na Gazimestan doći sa osmehom.

Ne znaju da će, na kraju, trijumfovati ljubav nad mržnjom.

A moraju da znaju.