Dekan Ekonomskog fakulteta u Subotici Aleksandar Čučković dospeo je u žižu javnosti onoga trenutka kada je, podržavši studente u njihovoj borbi tokom blokada, nazvan „bitangom“ od strane gradonačelnika Subotice Stevana Bakića. Takođe, profesor Čučković se pridružio dekanima više fakulteta Univerziteta u Novom Sadu zatraživši ostavku rektora tog univerziteta Dejana Madića. Jasno se usprotivio prisustvu policije na fakultetima i zatražio da se osudi policijska brutalnost i ukaže na sumnje da vlast želi da mirne proteste pretvori u nasilne. On u intervjuu za Nova.rs govori o studentskoj listi, "nerazumevanju" studenata i opozicionih političkih stranaka, ali i kako je vladajuća stranka samu sebe razorila.

Dekan Čučković je podneo krivičnu prijavu protiv gradonačelnika Subotice zbog klevete i uvreda na njegov račun, a epilog svega toga uskoro se očekuje. Dok trpi svakodnevne pritiske od strane vladajuće stranke i lokalnih moćnika, dekan Čučković je na pitanje šta se promenilo u Subotici, najmultikulturalnijem gradu u zemlji, posle 1. novembra prošle godine kada je pala nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu, između ostalog rekao:

„Mislim da se mnogo stvari promenilo, pre svega promenila se politička svest dobrog dela stanovništva i za to najveću zaslugu imaju studentski protesti koji još uvek traju. Došlo je do jedne snažne promene i moram da kažem da se to i u Subotici oseća jer Subotica je specifična po mnogo čemu. Suboticom je vladala palanačka, pomalo uspavana atmosfera, dakle načelno manji interes za politiku. Stanovništvo je etnički dosta šaroliko i samim tim opredeljeno za nacionalne partije, naravno govorim o manjinama. Međutim, i u Subotici su se desile određene promene i u širem političkom smislu Subotica je oživela. Subotica u ovom momentu prati opšti trend. I sam sam iznenađen nivoom i obimom građanskog bunta.“

Šta se po vama desilo sa generacijom Z, koja je ovako robusno povela borbu za slobodu?

Mislim da je to jedan niz događaja koji je bio potpuno neplaniran. Po mom mišljenju počelo je sa onom uvredom i provokacijom studenata na FDU u Beogradu i bunt se raširio. Za tu neverovatnu solidarnost nemam objašnjenja, jer su deca koja su do tada bila zagledana u svoje mobilne telefone i naizgled nezainteresovana za politička dešavanja odjednom podigla svoje glave i počela da se interesuju za politiku. Kroz svoju borbu su videli da su uvaženi. Shvatili su da se njihova reč poštuje i ceni i ušli su u međusobnu komunikaciju. Zatvorili su se na fakultete, počeli da žive zajedno, što nikada nisu, do skoro su bili otuđeni, a sada su postali komune po fakultetima uz integrativnu nijansu koja se ogleda u saradnji kroz plenume, megaplenume… Kroz te aktivnosti otkrili su društvenost, koja je bila potisnuta i nepoznata za njih. To je bilo otkriće i videli su da je to moguće. Oni su ušli u jednu spiralu uspeha zahvaljujući i svom dobrom poznavanju društvenih mreža, i to ih je nosilo mesecima i nosi ih i danas.

Pre dva meseca napisali ste važan autorski tekst o muci u kojoj su se našli univerzitetski profesori zbog studentske bune. Predajete etiku – da li Vam je na umu profesor Miloš Đurić kada su mu doneli „Apel srpskom narodu“? Kako sada stvari stoje sa tom mukom?

Da! Mislim da je dosta nezahvalan položaj profesora koji nisu započeli niti u jednom momentu nosili taj protest. Oni su se više udostojili da podrže studente, oni koji jesu – naravno, ima i onih koji nisu. To je išlo dosta lagodno ovde kod nas, da budem potpuno otvoren, do trenutka kada se vlast nije dosetila pa počela da kažnjava. Dok su kažnjavali nastavnike po osnovnim i srednjim školama, fakulteti su živeli redovno u smislu primanja i funkcionisali iako nastave i ispita nije bilo. Kada su obustavljena primanja i na fakultetima, onda je došlo do kolebanja i nakon četiri meseca bez mesečnih plata počeli su problemi i kod nas i kod drugih – podrška, odnosno ubeđenost, polako se gubila i onda smo ušli u kompromisne mere: prihvatanje onlajn nastave, izmeštanja termina i prostora za ispite i tako dalje… Zaista, opravdano osećanje kod profesora na fakultetima, a verujem i kod nastavnika u školama, jeste da su izabrani da budu dežurni krivci, a da većina javnosti barem u tom trenutku nije osećala njihovu teškoću. Nastavnici i profesori, jer se mere nikada nisu odnosile na nenastavno osoblje, našli su se u nezahvalnom položaju i došlo je do deljenja u kolektivima, što je i bio cilj vlasti – što se videlo iz načina na koji su sprovodili mere.

Političarima sam rekao da ne razumem kategorije „studenti koji hoće da uče“ i „profesori koji hoće da rade“. Ja takve podele ne prihvatam. Prvo, studenti koji su upisali fakultet valjda hoće da uče, ma koliko učenje bilo nepopularno. Profesori su ceo život radili da bi postali profesori. Kako to sada postaju lenji? Dakle, svi hoće da rade, ali ne pod ovakvim uslovima. Hajde da govorimo onda o uslovima.

Kako tumačite ozbiljno nerazumevanje između studentskog pokreta i parlamentarnih opozicionih političkih stranaka? Vidite li rešenje ovog problema?

Hteo bih nešto da primetim – to što Demokratska stranka nastupa vrlo izuzetno, barem za sada, na političkoj sceni, nije bez cene unutar stranke. Siguran sam da otvorena i nesebična podrška studentima stvara velike unutarstranačke probleme. Nije lako uraditi to što DS radi i izdržati na tom putu. Očigledno sadašnji lider Demokratske stranke zagovara apsolutnu podršku studentima i na taj način je izuzetak. Sa druge strane, mislim da studenti treba da razgovaraju sa političkim akterima, ne da ih prigrle, jer se studenti sada bave politikom, a nisu profesionalni političari. Ta skepsa studenata je po meni opravdana i smatram da bi opozicija morala da se presabere. Znate, sve ima svoju cenu.

Kako Vama izgleda, hoće li biti studentske liste i kada će se ona pojaviti u javnosti?

Siguran sam da postoji. Jasno mi je da se njen sadržaj čuva u tajnosti dok ne budu raspisani izbori, jer vidimo da je tehnologija čuvanja vlasti takva da će upotrebiti sve što je raspoloživo da unizi i kompromituje predstavnike liste. Studenti jesu politički činilac, ali nisu izborni činilac bar u ovom trenutku. Studenti će nešto izreći u nekom trenutku i verujem da će dobiti podršku. Dok ne bude jasno kakva je lista, iako već sada imaju većinsku podršku, očekujem da će u momentu njenog objavljivanja podrška biti još veća – kada budemo znali konkretna imena i ličnosti.

Bošnjačka omladina u Sandžaku je srcem i dušom ušla u ovu studentsku borbu. Vojvodina je mesto vekovnog suživota naroda i konfesija. Kako to u Vojvodini i Subotici izgleda kod mladih ljudi u velikom međunacionalnom i međuverskom kolopletu?

Ono što se desilo u Novom Pazaru, mislim sada po pitanju integracije, bez obzira na veru i naciju, možda je jedan od najvećih fenomena ovih studentskih protesta. To je jedna od najznačajnijih stvari i mislim da se iz toga nešto naučilo. Govorio sam i na velikom studentskom protestu u Subotici o toj važnoj temi. Studenti su našli rešenje za kojim mi tragamo već 80 godina. Oni nisu postavili multikulturalnost kao cilj, već su podrazumevali da ona važi – i eto rešenja: okrenuli su problem i od njega napravili rešenje.

Subotica jeste specifična ne samo po tome što u njoj živi više različitih nacija i religija, već i po tome što se nacionalne zajednice oslanjaju na svoje nacionalne političke stranke. Na primer, mađarska zajednica gravitira ka najvećoj mađarskoj stranci u Srbiji, Bunjevci i Hrvati prema svojim matičnim strankama. Međutim, kod nas postoji još jedan specifikum, a to je jezik. Ipak, ne mogu da kažem da postoji nacionalni problem u Subotici, ali postoji neka vrsta jezičke barijere. Nekada se u Subotici govorio jezik društvene sredine i u gradu su se podjednako govorila oba jezika. To se postepeno ugasilo, kao što se ugasio i kvalitet obrazovanja. Danas imamo većinu dece koja ne govore mađarski jezik, kao i većinu dece koja ne govore srpski jezik. Složićete se da to nije multikulturalnost, nego neka šizofrena pozicija potpune razdvojenosti i izolovanosti. No, pored svega toga, nema ozbiljnih međunacionalnih problema. Mađarska nacionalna manjina gravitira ka svojoj najvećoj političkoj partiji u Srbiji, koja je u koaliciji sa vladajućom strankom, a tome doprinosi i činjenica da je u Mađarskoj na vlasti sličan psihološki profil kao u Srbiji – i to jeste problem.

Gradonačelnik Subotice na sve navedeno pokušao je da izazove međunacionalnu mržnju nazvavši studente ustašama, što je uzburkalo hrvatsku zajednicu. To je jedan od najstarijih modela – „zavadi, pa vladaj“. Na sreću, to nije prošlo nigde. Ova situacija je samo još jedan pokazatelj, kao što se igralo i na kartu autonomije Vojvodine kao „opasnosti“. To su bile samo optužujuće konstrukcije vlasti koje, na sreću, nisu urodile plodom.

Kako u fonu svega navedenog vidite Srbiju za deset godina?

Mislim da ovo ide ka nekom razrešenju. Ne ide brzo, ali mi smo jedno potpuno razoreno društvo i posledica te razorenosti jeste urušenost institucija. Da nije tako, ne bi pravosuđe bilo u ovako lošem stanju, pa ni školstvo ili zdravstvo. Na kraju krajeva, i same političke stranke su razorene. Vladajuća stranka je samu sebe razorila i ne znam koga bi oni u ovom momentu mogli da okrive za to. Prvo je pokidano društveno tkivo, zbog čega su institucije razorene, i sada smo u jednoj apokaliptičnoj situaciji. Međutim, s druge strane, imamo studente i omladinu koji su probudili ne samo nadu, već su uspeli da kod građana probude političku svest i izazovu spremnost da se za prave vrednosti žrtvuju. Sa jedne strane smo možda u najgorem položaju u istoriji, a sa druge strane imamo potencijal koji nikada nismo imali.

Naravno da hoću da verujem da će potencijal pobediti. Mislim da se dosadašnji model raspada, sada pokazuje svoje najgore strane, verovatno će biti još gori – ali moraće da bude napušten. Koliko će „sloboda moći da peva kao što su sužnji pevali o njoj“, to ostaje otvoreno pitanje. Bez obzira na apokaliptičnu situaciju, imamo svetlost koja uopšte nije mala i mislim: sada ili nikad – mora se to kapitalizovati ili ćemo biti izgubljeni kao narod.