Novosađani i građani iz cele Srbije sledećeg vikenda ponovo će se okupiti u Novom Sadu da obeleže godinu dana od tragičnog pada nadstrešnice na Železničkoj stanici — događaja koji je 1. novembra 2024. potresao grad i celu zemlju. Studenti u blokadi apelovali su da se tog dana u 11:52 sati „zastane, gde god da si“ i održi 16 minuta tišine za 16 žrtava i jednu teško povređenu osobu.
Putem Instagrama, studenti su pozvali građane širom sveta — „bilo da ste u Vašingtonu, Briselu, Njujorku, Atini, Štutgartu, Valensiji, Beču, Pragu, Zagrebu ili drugim gradovima“ — da se pridruže 16-minutnoj tišini i dostojanstveno odaju počast nastradalima. Pored centralne komemoracije u Novom Sadu, planiran je i veliki skup na koji su studenti pozvali sve koji žele da izraze solidarnost.
Studenti pešače ka Novom Sadu: simbolika i solidarnost
Iz različitih gradova Srbije polaze kolone studenata koje će stići na komemoraciju. Posebnu pažnju izaziva marš 16 studenata iz Novog Pazara koji, simbolično, pešače 16 dana — po 16 žrtava — preći će oko 400 kilometara da učestvuju u skupu. Enes Džogović, jedan od učesnika iz Novog Pazara, kaže da je reč o važnom poduhvatu koji razbija izolaciju njihove sredine i testira javno mnjenje. Prema njegovim rečima, na putu su najčešće dočekani pozitivno; meštani malih mesta daju podršku i gostoprimstvo — od grožđa do vruće kafe i obroka.
Slično su organizovani i studenti iz Vršca, koji su večeras stigli u Margitu, a potom i u Plandište, dok će sutra nastaviti šetnju do Sečnja, uz logističku podršku meštana i lokalnih crkvenih sala.
Problemi sa smeštajem i lokalnim vlastima
Putujućim studentima više puta su odbijani zahtevi za privremeni smeštaj u školama i salama. U Plandištu su, i pored prvobitnog odbijanja, meštani i sveštenstvo obezbedili salu za noćenje. U Inđiji i Staroj Pazovi zahtevi su odbijeni nakon sastanaka aktiva direktora škola — kako prenose lokalni mediji, to je urađeno po „naređenju sa vrha“, što je izazvalo negodovanje među pojedinim prosvetnim radnicima.
Studenti iz Beograda najavili su da bi, u slučaju novog odbijanja, mogli noć provesti na glavnoj raskrsnici u Inđiji, uz postavljanje šatora i kampova. U Inđiji su najavljeni i veterani i bajkeri koji bi obezbeđivali bezbednost studenata.
Akademski plenum i optužbe na račun vlasti
Akademski plenum je u saopštenju pozvao vlast da „odustane od nasilja koje sprema za 1. novembar“. Plenum izražava sumnju da bi vlast, u strahu od velikog komemorativnog skupa, mogla upotrebiti provokatore protiv demonstranata — pozivajući javnost da očekuje miran i dostojanstven skup, te upozoravajući da će, ukoliko se pojavi nasilje, odgovornost biti atribuirana predsedniku Srbije.
Zahtevi studenata: dokumentacija, procesuiranje i izbori
Osnovni zahtevi studenata ostaju otvaranje dokumentacije o rekonstrukciji železničke stanice i procesuiranje odgovornih za tragediju. Pošto nijedan od tih zahteva nije ispunjen, studenti traže i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Novinar Igor Mihaljević ističe da komemoracija sama po sebi neće biti dovoljna — potrebno je da okupljanje preraste u jasnu političku artikulaciju ili platformu koja će ponuditi dalji korak, odnosno strategiju „kako naterati predsednika da raspiše izbore“.
Mihaljević ocenjuje da izveštaji Anketne komisije i rezolucija Evropskog parlamenta pojačavaju pritisak na vlast, te navodi da slučaj nadstrešnice ima elemente organizovanog kriminala, zbog čega bi, prema njemu, Tužilaštvo za organizovani kriminal trebalo da preuzme predmet.
Šta očekivati 1. novembra
Planirani komemorativni skup u Novom Sadu najavljen je kao miran i dostojanstven — bez zvižduka i buke, sa 16 minuta tišine u 11:52. Ipak, tenzije ostaju visoke: studenti, nevladine organizacije i kritičari vlasti traže konkretnu reakciju državnih organa, dok vlast i dalje, kako poručuju studenti i Akademski plenum, šalje poruke koje podstiču zabrinutost da bi skup mogao biti cilj provokacija.
Dok se Srbija priprema za dan sećanja, pitanje koje stoji pred organizatorima i javnošću glasi: hoće li komemoracija biti iskorišćena kao trenutak ujedinjenja i prelaz ka političkoj akciji — ili će emocije izbledeti bez jasne strategije za pravdu i odgovornost?
