Piše: Dragutin Nenezić

Dinamika svetskih događanja (uglavnom sukoba i skandala) je takva da se često previde vrlo značajna, ali ne i toliko zanimljiva dešavanja, poput situacije sa srpskim školstvom i zdravstvom na KiM. Kako se glavni politički delatnici bave ili TikTokom i razgovorima sa Amerikancima oko vraćanja jutjub kanala Baki Prasetu, ili oštrim saopštenjima vezanim za izbornu odiseju Srpske liste, mislim da je red da napišem nekoliko pojašnjenja u vezi sa ovom situacijom, o kojoj se za sad javno oglašava samo mali broj mojih prijatelja.

Svestan da ni ovde, kao ni pre sad već dve godine sa dinarom, verovatno nema pomoći, već samo odlaganja neumitnog, na nedelju o cariniku i fariseju, želeo bih pre da budem kao carinik, nego kao farisej.

Šta donosi primena zakona o strancima

Ovo je već mnogo puta obrađivana tema, i u ovom trenutku se može svesti na sledeće:

• Zakon je izglasan, i na ustavnom sudu, koliko je meni poznato, nikad nije osporen, iako za to ima osnova;

• Primena zakona je pomerena na 15. mart – ne isključujem da će se opet odložiti, ali iz dole navedenih razloga mislim da je to manje verovatno; i

• Najviše će u prvom trenutku da pogodi Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, budući da on nije akreditovan u kosovskom sistemu (ali je prepoznat u evropskim okvirima, što se često previđa, i nedovoljno koristi).

Da se nešto ozbiljno sprema za 15. mart, govore i informacije da se po srpskim institucijama ubrzano popisuje ko ima kosovska dokumenta, kao i iznenadno ubrzanje postupka verifikacije srpskih diploma. Kurtijeva izjava o licencama za srpske lekare je možda istinita, a možda i ne, ali je na istoj liniji.

Konačno, potpuni nedostatak bilo kakve vidljive i javne reakcije (osim potvrde da se formira nekakav ekspertski tim) sa srpske strane ukazuje da se radi o još jednom primeru prećutne primene dogovorenog.

Da li će se nastava fizički izmestiti, kao što je izmešteno i sve što ima veze sa dinarom, ili će se održavati preko interneta, kao što se održavala za vreme korone, manje je bitno – onog trenutka kad studenti koji nemaju kosovska dokumenta budu onemogućeni da fizički budu na Univerzitetu, kao i profesori koji su u istoj situaciji, nastupa početak kraja tog Univerziteta u obliku koji je, slobodno se može reći, ojačao Kosovsku Mitrovicu u proteklih 25 godina, sa svim posledicama takvog slabljenja.

Šta očekuje školstvo i zdravstvo

Kad se to desi, ostaju osnovne i srednje škole, kao i zdravstveni sistem. (In)famoznim nacrtom statuta ZSO je za ove institucije, kako kaže jedan od mojih gorepomenutih prijatelja, predviđen svojevrstan model javno-privatnog partnerstva, uz finansiranje iz Beograda, a preko prištinskog trezora. Dok se taj statut ne usvoji (čemu će prethoditi, izvesno, ustavno-sudsko preispitivanje, pa je pitanje šta će od svega toga ostati), primenjuje se Kurtijev plan o postepenoj integraciji, šta god to zaista bilo.

Šta god da se primenjuje, za škole je, ipak, to slaba uteha, jer po članu 46. Zakona o preduniverzitetskom obrazovanju u Republici Kosovo (pun zvaničan naziv, da ne bude zabune), svi programi, pa i privatnih institucija, moraju da budu odobreni od strane kosovskog ministarstva.

Što kaže jedan moj prijatelj koji treba da upiše dete ove godine u osnovnu školu u Kosovskoj Mitrovici (a koji se ne oglašava javno), kolut unapred je svuda isti, ali neke druge stvari nisu – npr. istorija, koja će se, ako je suditi po gore linkovanim kriterijumima za boravak, učiti po kosovskim merilima. Na stranu tehnikalije poput toga da u kosovskom sistemu ima 9 razreda podeljenih u dva nivoa, i tome slično…

Što se zdravstva tiče, tu je situacija tehnički još izazovnija – na Kosovu praktično ne postoje doprinosi za zdravstveno osiguranje, pa je samim tim neizvesno kako će se srpski osiguranici lečiti u kosovskim zdravstvenim institucijama (da ne pominjemo pitanje srpskih lekova, koje kosovski sistem trenutno ne dozvoljava).

No, to na stranu, suština je da sve i da postoji ovih 50 srpskih lekara s kosovskim licencama koje Kurti pominje, oni trenutno fizički nemaju gde da rade (ako ne računamo privatni sektor).

Ako se pak proteraju/izmeste (što od dinara ide u paru) srpske zdravstvene institucije, oni će imati fizički gde da rade, ali te nove institucije neće imati kako da se finansiraju, a pitanje je i kome će moći da pružaju svoje usluge usled problema sa osiguranjem, kao i kako će i koje će lekove ti nesrećni ljudi nabavljati. Osim, naravno, ako se to ne reši sporazumom o saradnji u oblasti zdravstvenog osiguranja, kako se to radi s drugim državama, ili kroz ZSO, čiji nacrt statuta od navedenih problema donekle rešava samo pitanje finansiranja i korišćenja prostorija srpskih institucija.

Zaključak

Teško mi je da napišem, ali se čini da je izbor pred kosovskim Srbima (i to jednako onim sa Severa i Juga, kad su u pitanju školstvo i zdravstvo) binaran – da odu sa KiM (o čemu sad već razmišlja skoro svaki moj prijatelj koji ima decu školskog uzrasta, a koji već nije otišao), ili da ostanu i čekaju bilo integraciju po Kurtiju (koja će biti kao i sve što Kurti radi, antisrpska), bilo ZSO (za koju se ne zna ni kad će biti formirana, ni u skladu s čim, ali će svakako biti u kosovskom sistemu, uz sve što ide uz to).

Pre njih, verovatno će otići studenti i profesori Univerziteta koji nemaju kosovska dokumenta, sve dok ne ode i sam Univerzitet, bilo u Rašku ili Novi Pazar, bilo u bespuća srpskog interneta.

S moje strane, ostaje žal što u ovoj situaciji nisam pomogao, i sramota što smo svi kolektivno pustili da se ovo desi, uz glasno ćutanje (taman takvog kao ono Koče Popovića na Brionskom plenumu).

Zato pitam sve:

Da li su Srbi sa KiM zaista toliko bezvredni, da smo ih tako olako prepustili Kurtiju, ili se to pak pre može reći za nas, jer smo to dopustili?

I da li posle toga bilo ko iole svestan može – ili ima prava – da se čudi ubrzanoj razgradnji ono malo vladavine prava koja se upravo dešava, propraćena sramotnim komentarima predsednika Ustavnog suda (koji, spomenimo i to, kao član Venecijanske komisije uredno glasa za mišljenja o kosovskim propisima)?

Konačno, ako već vlast čini ovakva zlodela, šta se može očekivati od opozicije (koja takođe sramotno ćuti), pa i od studenata (koji se o ovome oglašavaju na nivou pojedinačnih fakulteta) – da li će se na godišnjicu protesta 15. marta iko setiti kolega koji neće više moći da se školuju na KiM?