Piše: Dragutin Nenezić

Pre nekoliko dana je doneta prvostepena presuda u slučaju „Banjska“, kojom su dva Srbina osuđena na doživotnu robiju, a jedan na 30 godina zatvora. Ovde bih želeo da se osvrnem na čisto pravne aspekte ovakve presude.

Kosovskim krivičnim zakonikom je za dela za koja su oni optuženi predviđena maksimalna kazna od 15 godina ili doživotan zatvor (za krivično delo izvršenje terorističkog dela), odnosno 10 godina ili doživotan zatvor (za krivično delo teška dela protiv ustavnog poretka ili bezbednosti).

Kosovski krivični zakonik predviđa i da se prilikom odmeravanja kazne u obzir uzima niz okolnosti, uključujući stepen krivične odgovornosti, pobude za izvršenje krivičnog dela, jačinu ugrožavanja ili povrede zaštićene vrednosti, okolnosti pod kojima je delo izvršeno, ranije ponašanje izvršioca, priznanje krivice i lične prilike izvršioca i njegovo držanje posle izvršenog krivičnog dela.

Uzimajući u obzir sveukupno držanje optuženih, kao i završne reči kako njih, tako i njihovih branilaca, pravno je nemoguće bilo čime opravdati izricanje kazne doživotnog zatvora.

Uzgred, i kazna od 30 godina je po svemu sudeći dobijena na osnovu odredbe kosovskog krivičnog zakonika kojim se predviđa zamena kazne doživotnog zatvora kaznom zatvora do 35 godina, budući da jedinstvena kazna za krivična dela u sticaju ne može biti duža od 25 godina.

Međutim, ono što je nemoguće pravniku, moguće je ministru Svećlji, koji je izjavio da standard „maksimalne kazne za sve umešane“, treba da važi za svakog pripadnika „kao deo mnogo šire mreže od 45 identifikovanih osoba“, i to bez izuzetka, čime je praktično obesmislio krivični zakonik, te potvrdio apsolutistički karakter vlasti kojoj pripada, kao i njeno potpuno zanemarivanje principa vladavine prava na koje se tako često pozivaju njeni predvodnici.

Pored toga, potvrdio je da za slučaj „Banjska“, pored poternice postoji i širi spisak, na osnovu koga je nedelju dana ranije uhapšen još jedan Srbin.

Naravno, u slučaju da dođe do još jednih izbora na Kosovu (što će se brzo znati), Kurtiju će i ta presuda i to hapšenje biti među centralnim temama, jer se njegova politika skoro pa na to i svodi.

Sada se, usled svega ovoga, ponovo (i više nego ikad) mora postaviti pitanje opravdanosti povratka u napuštene pravosudne institucije na Severnom Kosovu, odnosno, šire gledano, uterivanja Srba u sistem koji im nimalo nije naklonjen, i koji prema njima deluje na opisan način.

U poslednje vreme se mogu čuti glasine da se na tom povratku radi, pa se, ne upuštajući se sad u njihovu osnovanost, mora istaći sledeće:

– Sve i da se sudije i tužioci vrate, njihov broj je iz različitih razloga (starost odnosno penzija, eventualna nepodobnost itd.) mali, i te institucije u koje se vrate će biti većinski albanske, kao uostalom i sve druge, o čemu sam već pisao pre godinu dana;

– Priliv novih sudija i tužilaca je višestruko ograničen, kako zbog situacije s verifikacijom diploma, tako i zbog situacije s pravosudnim ispitima;

– Na kraju, problematično je i pitanje diploma UPKM, jer njihovo dalje važenje suštinski zavisi od budućeg statusa same institucije, a on je sada nejasniji nego ikad.

Kad smo već kod toga, apsolutni haos u koji se pretvorio „dogovor“ od 14. marta je pokazatelj kapaciteta, ako ne i namera, onih koji su ga pravili. A odnos istih tih prema navedenim pitanjima će pokazati šta misle Srbima na KiM, ako uopšte i misle.

Suština je svakako u tome da je kosovsko pravosuđe, kao i sam kosovski pravni sistem, nenaklonjeno Srbima, te da se to krije iza fasadnog učešća Srba, koje je opet toliko zanemarljivo, a na duže staze i upitno zbog navedenih faktora, da obesmišljava samo sebe.

Kosovski sistem ritualno proždire Srbe, a ova presuda je samo najogoljeniji i najskoriji primer toga.

Pre samo nekoliko nedelja, ovaj tekst bi se mogao napisati i o hapšenjima Srba za ratne zločine, gde je za samo godinu dana (koliko je prošlo od mog citiranog teksta) broj takvih Srba porastao sa 33 na 40.

Na kraju, malo simbolike.

Presuda za slučaj „Banjska“ je izrečena 24. aprila, na dan kada je Slobodan Milošević 1987. godine posetio Kosovo Polje i okupljenim Srbima rekao da niko ne sme da ih bije.

Čini se kao da se za 39 godina nije mnogo toga promenilo – i tada je na Kosovu vlast bila u rukama Albanaca, a Srbi su tražili svoja prava – osim činjenice da se danas više ne govori o vukovima i zečevima (što je ovovremenski ekvivalent ove Miloševićeve izjave), nego ćuti.

Ćuti se jer današnja vlast suštinski vodi politiku koju diktira Brisel, po kome se za dela učinjena na Kosovu može suditi samo tamo, pa ona Srbima na KiM stoga ni ne može da ponudi ništa drugo osim integracije po svaku cenu, što predano i radi.

S tim u vezi, još malo o godišnjicama. Pre izvesnog vremena, mediji su bili preplavljeni (iz meni nepoznatog razloga) tekstovima o godišnjici Briselskog sporazuma, a zatim i o godišnjici rušenja u Savamaloj (istina okrugloj). Briselski sporazum jeste bio jedna kritična faza u procesu dugog utapanja Srba sa KiM u kosovski sistem, ali ne i ključna – ključno je, i dalje tvrdim, sklanjanje barikada bez povratka u institucije 2022. godine.

A rušenje u Savamali svakako nije prva situacija gde je vlast silom nametala svoju volju – to su lokalni izbori na Severnom Kosovu 2013. godine, i bilo bi zanimljivo ispratiti gde su, šta rade i kako se danas osećaju protagonisti tadašnjih događaja.

Svako ko ne vidi da je počelo na Severnom Kosovu 2013. godine, a ne u Savamali 2016. godine, odnosno da ono što se danas dešava banjskim osuđenicima i profesorima UPKM može sutra da se desi svakom i svuda, apsolutno ne razume ništa.