Piše: Demuš Šaša (Demush Shasha)
Protesti u Tirani i Beogradu slični su jer se bore protiv iste stvari. Po prvi put u našem regionu glavna borba više nije etnička ili geopolitička – to je građanska borba između nove generacije mladih Evropljana i dekadentnih balkanskih političara iz prošlog doba.
Albanija i Srbija su zemlje sa različitim istorijama, ali ovih dana ulice Tirane i Beograda izgledaju izuzetno slično. Protesti u Tirani i Beogradu pokazali su da, uprkos velikim istorijskim razlikama, građani dve zemlje traže jednu zajedničku stvar: odgovornu i demokratsku vlast.
U obe zemlje nedavni protesti počeli su kao posledica neuspeha države. U slučaju Srbije, država se urušila u doslovnom smislu te reči kada se deo železničke stanice srušio u Novom Sadu i odneo živote 16 građana Srbije. U Albaniji se država urušila u direktnom prenosu, kada su pred državnim organima bande terorisale i vukle nedužne građane po zemlji u Zvernecu.
Iako su u obe zemlje ova dva početna događaja postala simbol protesta, protesti su se veoma brzo transformisali u pokrete za promenu političke klase i modela upravljanja. U obe zemlje protesti su se dodatno rasplamsali kada se shvatilo da njihove vlade trguju javnom imovinom, prikrivajući to kao direktne strane investicije.
U obe zemlje proteste na miran način predvode mladi i oni su rezultat organskog građanskog samoorganizovanja u obe zemlje. Njihovi zahtevi gotovo su identični: vladavina prava, političke reforme, transparentnost i odgovornost. Čak su i njihova skandiranja, slogani i simpatični transparenti veoma često slični.
Izuzetna sličnost između protesta u Albaniji i Srbiji nije slučajna. Protesti u Tirani i Beogradu slični su zato što se bore protiv iste stvari: stare političke klase. Tako, po prvi put u našem regionu, glavna borba više nije etnička ili geopolitička – to je građanska borba nove generacije mladih Evropljana protiv dekadentnih balkanskih političara iz prošlog doba.
Ona otkriva dve paralelne transformacije koje se odvijaju u našem regionu. Bez obzira na različitu etničku pripadnost, građani postaju sve sličniji u svojim progresivnim i demokratskim zahtevima, dok njihovi politički lideri postaju sve sličniji u borbi protiv njihovih demokratskih zahteva – bilo da je reč o Ediju Rami ili Aleksandru Vučiću.
Iako Rama i Vučić teško da mogu biti različitiji kao pojedinci, sa različitim životnim pričama, ukusima i težnjama, ujedinjeni su u jednoj stvari – očuvanju vlasti. Da bi zadržali tu vlast i borili se protiv demonstranata, koristili su gotovo identične metode za njihovu delegitimizaciju i podrivanje.
I Rama i Vučić napadali su demonstrante predstavljajući ih kao elemente stranih agentura. Za Ramu su oni bili Iranci, Grci i Srbi. Za Vučića su bili zapadnjaci, Hrvati i Albanci. Obojica su koristila „ćacije“ i „patronažiste“ kao svoje partijsko oružje za zastrašivanje demonstranata. Obojica su stvorila svoje „Ćacilende“ i „Zekilende“. Obojica su mobilisala medije bliske vlasti kako bi širili vladine poruke sa ciljem kontrole javnog narativa. Tamo gde je Vučić imao Pink i Informer, Rama je imao Top i Kljan.
Obojica su pokušavala da ciljaju određene pojedince među demonstrantima kako bi delegitimizovali i podelili proteste. Tamo gde je Vučić koristio Natašu Kandić za antisrpski narativ, Rama je koristio Dritana Godžaja za antialbanski narativ.
Takođe, i Rama i Vučić koristili su dozirano nasilje kako bi provocirali demonstrante i proteste predstavili kao nasilne i anarhističke.
Izuzetno je posmatrati kako su dva toliko različita čoveka, poput Rame i Vučića, razvila i koristila iste političke metode u odgovoru na proteste. To nam omogućava da zaključimo da ovde nema ničeg albanskog ili srpskog, ničeg levog ili desnog, ničeg istočnog ili zapadnog, ničeg kosmopolitskog ili nacionalističkog – ovde imamo posla sa dve osobe koje odbijaju da se odreknu vlasti.
A te sličnosti nisu samo priča o Rami ili Vučiću. One pokazuju da Balkan ulazi u novu političku fazu.
Decenijama je Balkan bio pozornica etničkih sukoba, sporova oko granica i geopolitičkih rivalstava. Danas se, po prvi put, u našem regionu ocrtava nova linija podele. Region se više ne deli na Albance i Srbe, na Istok i Zapad, već na građane i njihove političke elite.
Po prvi put, glavna borba u našem regionu više nije etnička ili geopolitička. To je građanska borba između nove evropske generacije budućnosti i balkanskih elita prošlosti.
Iz svega toga rodiće se novi Balkan.
