“Vidici sa sprata priprate crkve Sv. Spasa ne idu samo na četiri strane sveta, već se pružaju i u sva četiri glavna smera vremena – govorio je Sava rukopoloženom igumanu manastira Žiče. – Kada u odaji ne boravim, želim da svakog dana osmotriš kroz jedan od prozora i spram onoga što zatekneš da odlučiš na dobrobit bratstva i našega roda. Uzdam se da vidike nećete smrsiti. U suprotnom, neka nam je Gospod na pomoći, putevi su nam u čvor vezani, razdrešiti ih neće moći stoto koleno od ovoga mesta.”
Goran Petrović, „Opsada crkve Svetog Spasa“
Dragi Iljire,
Pišeš da je Kosovo u političkoj petlji – da politički procesi ne vode nikuda, da ljudi gube veru i ne vide alternativu. Pišeš o Kosovu, ali je teško ne čitati tvoje reči kao opis celog našeg prostora.
Pre godinu i po, studentski pokret u Srbiji ponovo je probudio nadu u bolje sutra. Radovali smo se ovde tome obojica. I dalje od naših krajeva, ljudi širom sveta prepoznavali su taj zrak slobode i smisla, i nadali se da će prerasti u svetlost u kojoj ćemo ubrzo živeti.
Vreme samo naizgled teče ravnomerno. U stvari, ono se u pojedinim periodima zgušnjava i njegove sekunde i sati zidaju neprobojni zid. A ponekad, njegovi otkucaji se razmiču tako da se čini da u dane staje cela večnost. Takvi su bili dani kada su studenti marširali kroz Srbiju. U takvo doba vreme otvara prostor da se iz njegove kolotečine skrene i iskorači u neku novu budućnost.
Taj momenat – stari Grci su ga zvali kairos – treba prepoznati i iskoristiti. Krene li se prerano – udarićeš u zid i naći ćeš se nazad u petlji, samo razbijene glave. Čeka li se predugo, ishod je isti – prolaz se zatvara, a petlja nastavlja da se vrti.
Da li je studentski pokret propustio taj retki prozor u vremenu kroz koji, kada se prođe, može sve da se promeni, da se petlja raskine i otvori put u nešto novo i bolje – pitanje je koje mnoge u Srbiji tišti.
Mesece „tihovanja“ shvatili smo kao period spremanja za metamorfozu, unutrašnje pripreme da prelepi, šareni, slobodni leptir raširi krila nad političkom scenom i pretvori se u konkretnu političku snagu sposobnu da menja stvarnost. Očekivali smo ljude i program dostojne naših ponovo probuđenih nada i onog najboljeg u nama. I mnogi su se, među njima i ja, sklonili na stranu da makar i nenamerno ne zasmetamo.
Želim da verujem da oni koji se sada – uglavnom sami sebe – predstavljaju kao ti ljudi, jesu ili lovci u mutnom ili varka pred pravo otkriće.
Želim da verujem da još nismo smrsili vidike, da prozor vremena nije zatvoren i da naši putevi još nisu vezani u čvor. U protivnom, petlja će se ponovo zatvoriti, a vreme će nastaviti dalje bez nas.
Iskreno,
Saša
