Fotograf Goran Sivački za Radio Kim govori o izložbi „Sa izvora duhovnosti“, boravku na Hilandaru, odnosu prema svetim mestima i fotografiji kao umetnosti.

Goran Sivački je nedavno u Galeriji Doma kulture „Gračanica“ priredio izložbu „Sa izvora duhovnosti“. Postavka kroz fotografije, informativni i edukativni sadržaj govori o srpskim manastirima i životu u njima, od Hilandara i Studenice do Gračanice i Visokih Dečana. Publika će moći da je pogleda do 1. oktobra.

---

Za Sivačkog je ovo prva samostalna izložba na Kosovu. Iako je tokom višedecenijskog rada više puta fotografisao na Kosovu, „Sa izvora duhovnosti“ nastala je zahvaljujući posebnom unutrašnjem podsticaju nakon njegovog boravka na Hilandaru.

U razgovoru za Radio Kim govorio je o tome kako je izložba nastala, koliko je teško fotografisati u manastirima, zašto je upravo Hilandar promenio njegov pogled na ovu temu, ali i o tome šta za njega fotografija zapravo jeste.

„Hilandar me je uvezao da sve ovo napravim“

– Kako se osećate sada, kada je izložba otvorena, dok ljudi još gledaju fotografije? Ovo je prvi put da ste na Kosovu u ovakvoj ulozi?

Tako je, prvi put na Kosovu u ovakvoj ulozi. Što se same izložbe tiče, imao sam još jednu veliku samostalnu izložbu, pre ove.

Povod je bio potpuno suprotan, bila je korona u pitanju. Tokom korone imao sam dozvolu da se krećem i tada su nastale neke potpuno neobične fotografije. Od toga sam napravio veliku izložbu u Beogradu. Ali ovo je potpuno nešto drugačije.

Ovo je izložba koja je nastala iz nekog unutrašnjeg osećaja, iz osećaja koji sam imao posećujući ta mesta. Naravno, kao i svaki Srbin pravoslavac, kada uđeš u manastir, počinju neki žmarci, počinješ da se ježiš, nekako se čudno osećaš. Ali mene je, u stvari, na ovu izložbu podstaklo to što mi je taj osećaj bio poznat i odranije.

U svim ovim manastirima sam manje-više bio i ranije, ali sam ove godine prvi put bio na Hilandaru. I taj Hilandar me je, u stvari, uvezao da sve ovo napravim.

On mi je dao neku poruku, ili ne znam kako bih to nazvao. Tamo sam proveo dosta vremena, četiri ili pet dana. To je dosta, jer svi znamo da je tamo dozvoljeno da odeš na jedan dan i to je to – prespavaš i vraćaš se nazad.

Ja sam dobio mogućnost da budem tamo četiri ili pet dana. Pored toga što sam fotografisao, mnogo sam i razgovarao sa jednim monahom. Ta priča je neverovatna, iako je čovek duplo mlađi od mene.

Ali to što on živi, to za šta on živi, jednostavno me je navelo da shvatim odakle dolazi sve to što mi jesmo – i ta duhovnost, i taj inat koji imamo, i sve što posedujemo kao Srbi. Da to zaista dolazi sa tih svetih mesta.

„U Hilandaru sam se lomio da li da podignem fotoaparat“

– U kontekstu izložbe, u kontekstu ovoga o čemu si pričao, koliko je teško svetlopisati na takvim mestima?

Jako teško. Za mene je to posebno bio Hilandar.

Ja sam tamo došao i kao da me je neko presekao na pola. Jedna polovina mene kaže: ti si fotograf, treba ti fotografija, želiš fotografiju, trebaju ti ljudi na fotografiji. Za mene fotografija bez čoveka nije fotografija. Treba mi emocija, treba mi sve to.

S druge strane, druga polovina mene kaže: čoveče, ti ovde njima smetaš. Oni rade svete stvari, rade sve ono što treba da rade da bismo mi kao narod opstali, da bismo mogli da živimo. Ti ljudi tamo se, na neki način, bave nama. Možda grubo zvuči reći „bave se nama“, ali oni zaista žive tim životom, mole se…

– Moj utisak je da su oni, zapravo, poslednja savest čovečanstva.

Tako je. Bravo, to je ta rečenica. I onda monah ide ka meni, ja stojim i gledam – da li da dignem fotoaparat, da li da ne dignem? Ne mogu. Prođe pola sata, prođe drugi, podignem, napravim fotografiju. Prođe treći, ne mogu.

Pet dana mogu – ne mogu, hoću – neću. Ne znam kako to da objasnim.

A onda sedim sa tim monahom jedan dan ispred zidina manastira, pričamo dva sata. Nije mi palo napamet da podignem fotoaparat i napravim fotografiju njega.

Goran Sivački, fotograf i foto-urednik Goran Sivački rođen je 22. avgusta 1972. godine u Beogradu. Završio je Srednju geološku i hidrometeorološku školu „Milutin Milanković“, smer hidrometeorologija, a profesionalno se bavi fotografijom, fotožurnalizmom i uređivanjem fotografije. Usavršavao se kroz Rojtersovu video-obuku i Rojtersovu školu fotografije. Profesionalnu karijeru gradio je kao fotograf i foto-urednik u domaćim i međunarodnim medijima. Od 1996. do 2006. godine radio je kao slobodni fotograf za Rojters, a potom je bio angažovan u National Geographic Srbija, časopisu NIN i na portalu Mondo. Od 2020. godine radi kao foto-urednik portala 24sedam. Kao fotograf po pozivu angažovan je i na dokumentovanju aktivnosti Regionalnog stambenog programa u zemljama regiona, u saradnji sa CEB-om. Dobitnik je više priznanja za fotografiju, među kojima su prva nagrada „National Geographic Srbija“ u kategoriji „Ljudi“ 2007. godine i prva nagrada na konkursu Foto pres Srbija 2011. godine, kao i nagrade i priznanja na Beta foto konkursu, konkursima Foto presa Srbije i kompanije Ringijer Aksel Špringer. Član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Udruženja fotografa Srbije i Udruženja novinara Srbije.

„Ako me nešto ponovo dohvati, napraviću novu izložbu“

Izložba obuhvata manastire iz različitih krajeva – od Kosova, preko Ovčara i Kablara, do Novog Pazara. Da li postoji mogućnost da se ovaj projekat nastavi, da dobije drugi ili treći deo?

Moram da priznam jednu stvar – ja nisam toliko duhovan čovek. Nisam čovek koji je poznavalac manastira u Srbiji ili svega toga. Jednostavno, time se u životu ne bavim.

Ovo čime se bavim oduzima mi jako puno vremena, uz sve druge obaveze. Nisam siguran da bih ja bio neko ko će taksativno da ih nabraja. Kao što imamo ovde na jednom panelu, video si, 24 manastira Fruške Gore. Ali ja nisam stao samo na tome. Ima još dva panela života iz tih manastira.

Ja nisam neko ko zna koliko ima manastira na Rudniku. Ako budem imao priliku da smislim neki ugao i nešto što će opet da mi pokaže neki Hilandar ili nešto što će da me dohvati, da me dotakne, da mi jednostavno da put – ja ću to napraviti. Ali, nisam ta vrsta fotografa koja će unapred da odredi šta mora da fotografiše.

– Dakle, nema predumišljaja?

Tako je.

„Najpoželjnija postavka za fotografa je kada se svet poremeti“

– I ova izložba potvrđuje da se neke stvari u životu dešavaju kao spoj čuda i truda. Pomenuo si koronu i situaciju u kojoj je čitav svet bio izmešten iz svakodnevnog ritma. Koliko je takva situacija poželjna za fotografa?

Nažalost, to je najpoželjnija postavka za fotografa. Kada je, recimo, bila korona, meni je to bio izazov. Zavisi od percepcije, kako ko posmatra i gleda.

Ne osuđujem, ali ima fotografa, mnogo sjajnih fotografa, koji su tada sedeli kod kuće jer su se plašili da izađu napolje. Moja izložba se zvala „Još uvek si napolju“.

Sve je to normalno i sve je to u redu. Ali ja lično imam tu neku crtu da uvek idem na drugu stranu. Ako treba da sedim unutra, ne mogu da sedim unutra. Ja moram da izađem napolje.

Tako je bilo i za ovu izložbu. Jednostavno, morao sam nekako da se izvučem iz sebe, na neku drugu stranu, da bih ovo sve mogao da napravim.

„Za mene fotografija nije prva linija fronta“

– Kada pričamo o tom „izvlačenju iz sebe“, da li je ova izložba bila upravo izlazak iz tih mračnih tema kojima si se ranije bavio? Radio si serije fotografija tokom korone, u psihijatrijskim bolnicama, u rudnicima, prilikom poplava… Ono što karakteriše fotografije na ovoj izložbi jeste svetlo, odnosno nebo.

Nebo, tako je. Sve su svetle.

Ali pogledaj sada, kada se budeš vratio unutra, drugi red. Sve su tamne.

Sve do jedne su tamne, sa svetlom. I svaka od njih ima neku svetlost koja dolazi…

– Svetlost kao kontrast, koja dolazi iz dubine?

Iz daleka.

– Iz dubine nekoga ili nečega?

Tako je. Ja sam oduvek bio tog shvatanja da za mene fotografija nije prva linija fronta.

Za mene je fotografija tri dana nakon toga – posledica prve linije fronta. Tu se vidi najveća patnja, kada kažem patnja, ako pričamo o teškim stvarima.

To su, recimo, poplave. Nije trenutak kada voda nadire u kuću. Mislim, jeste, ne kažem da nije. Ali ono što se vidi tri dana nakon toga, kada ljudi krenu da izvlače stvari iz kuće, kada shvate šta im se, u stvari, desilo – to opisuje taj događaj.

„Fotografija je umetnost“

– Najteže pitanje za kraj: fotografija – zanat ili umetnost?

(Smeh) Fotografija je, svakako, umetnost. Na prvom mestu.

Zanat kao zanat – nije ga teško savladati. Par meseci tehničkog učenja, shvatanja stvari, kako sve funkcioniše… Nije komplikovano.

Ali, fotografija zaista jeste umetnost. Pogled na stvari, način na koji gledaš na stvari, jednostavno, drugačiji je.

Meni je svaki… Evo, sada sedim ovde i gledam te drugačije nego što bi bilo ko od ovih ljudi sedeo i gledao.

– Zašto?

Meni je bitno da vidim način na koji svetlo pada na tebe, obrise lica, da li imaš bore ili nemaš, koliko ih imaš ili nemaš i tako dalje.

Da, izopačen je moj svet, ja to priznajem. Ali jednostavno, ja ga obožavam, ja ga volim, ja živim sa tim. To sam ja.