Prvostepena presuda Hašimu Tačiju, Kadriju Veseljiju, Redžepu Seljimiju i Jakupu Krasnićiju važna je ne samo za razumevanje oružanog sukoba i uloge OVK, već pre svega za žrtve – albanske, srpske, romske i drugih zajednica, ocenila je izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo Jasmina Lazović. U razgovoru za N1 neposredno nakon izricanja presude u Hagu, upozorila je, međutim, da se sudske odluke u regionu iznova koriste za međusobnu antagonizaciju, umesto da postanu prostor za razumevanje činjenica i glasova žrtava. „Ne da ih instrumentalizujemo, nego da zaista pokušamo da ih čujemo i razumemo“, poručila je.

Lazović je prve utiske o presudi iznela 16. septembra, neposredno nakon što su Specijalizovana veća Kosova četvoricu bivših čelnika OVK prvostepeno proglasila krivim za četiri ratna zločina.

„Moj prvi komentar je, naravno, da je ova presuda jako važna za politički trenutak, ali važna i za razumevanje oružanog sukoba na Kosovu, za razumevanje uloge Oslobodilačke vojske Kosova u dešavanjima između 1998. i 1999. i, naravno, ekstremno važna za žrtve“, kazala je Lazović.

Sudski zapis o tome šta se dogodilo stotinama ljudi

Posebno je izdvojila značaj presude kao priznanja patnji žrtava.

Prema njenim rečima, sada postoji sudski zapis o tome šta se tokom sukoba dogodilo stotinama ljudi, ali i obiman materijal – transkripti, iskazi žrtava i drugi dokazi – koji bi u budućnosti trebalo da se koriste za razumevanje konteksta u kojem su zločini počinjeni.

„Jako je važno što kroz ovu presudu imamo ispričanu priču šta se nekoliko stotina žrtava desilo tokom oružanog sukoba i imamo sudski zapis o tome“, kazala je.

Specijalizovana veća utvrdila su odgovornost četvorice za proizvoljno hapšenje i pritvaranje 385 ljudi, surovo postupanje prema 49, mučenje 303 i ubistvo 96 osoba. Sud je utvrdio da su Tači, Veselji, Seljimi i Krasnići značajno doprineli zajedničkom zločinačkom cilju usmerenom protiv osoba koje su smatrane protivnicima političkih i vojnih ciljeva OVK. Istovremeno su oslobođeni optužbi za zločine protiv čovečnosti jer nije dokazano van razumne sumnje postojanje rasprostranjenog ili sistematskog napada na civilno stanovništvo.

Za srpsku zajednicu ostaje otvoreno pitanje perioda posle juna 1999.

Lazović se osvrnula i na činjenicu da presuda nije dala odgovore o velikom delu zločina počinjenih nakon prestanka oružanog sukoba.

Kazala je da je za srpsku zajednicu upravo period nakon juna 1999. godine posebno važan i da je neophodno rasvetliti šta se tada dogodilo.

„Bilo bi dobro da se rasvetli šta se u tom trenutku desilo“, rekla je, dodajući da će puna pisana presuda omogućiti preciznije razumevanje pravnih razloga zbog kojih pojedini događaji nisu obuhvaćeni osuđujućim nalazima.

Sudovi ne mogu dati sve odgovore

Za Lazović je, međutim, važno da se od jedne presude ne očekuje da reši čitavo pitanje suočavanja sa prošlošću.

„Sudski procesi su samo jedan od mehanizama suočavanja sa prošlošću“, naglasila je.

Podsetila je da se postupci za ratne zločine vode i pred pravosuđima Srbije i Kosova i ocenila da bi ova presuda trebalo da bude podsticaj za nastavak procesuiranja.

Posebno je otvorila pitanje strategija koje se u oba pravosuđa oslanjaju na suđenja u odsustvu, ocenjujući da takva praksa može biti problematična „ne samo iz perspektive žrtava, nego iz perspektive pravde kao takve“.

„Šta ćemo mi kao društvo posle ovoga?“

Ključnim pitanjem Lazović smatra ono što će nakon presude uraditi društva u regionu.

Tu odgovornost ne vidi samo na sudovima i političkim elitama, već i na civilnom društvu, obrazovnom sistemu i medijima.

„Ima dosta kanala koje možemo da koristimo da bismo govorili o onome što se desilo i da možda pokušamo da koristimo glasove žrtava na drugačiji način od onoga kako smo do sada koristili – ne da ih instrumentalizujemo, nego da zaista pokušamo da ih čujemo, razumemo i priznamo“, poručila je.

Problem regiona, prema njenoj oceni, jeste što se upravo presude i drugi politički događaji koriste za produbljivanje sukoba između društava.

„Ovakve presude, ali i neki drugi politički momenti, koriste se za antagonizaciju između dva društva.“

Umesto toga, smatra da bi presuda koja govori o stradanju pripadnika različitih zajednica mogla da bude povod za razumevanje onoga što je sud utvrdio i traženje „zajedničkog jezika“ o prošlosti.

„I ono što je još važnije – kako ćemo da gradimo odnose u budućnosti koji će biti bazirani na poverenju“, zaključila je Lazović.

Specijalizovana veća su Tačija i Krasnićija osudila na po 25 godina zatvora, Veseljija na 18, a Seljimija na 13 godina. Presuda nije pravosnažna.