Profesor Radivoje Jovović u autorskom tekstu za "Novu", povodom godišnjice tragedije u Novom Sadu, opisao je kako se najveći grad u Vojvodini promenio nakon pogibije šesnaestoro ljudi na koje su tog kobnog 1. novembra obrušila betonska nadstrešnica.

Prošlo je godinu dana od pada nadstrešnice i ubistva šesnaestoro ljudi, a odgovornih nema. I dok vlast pokušava da odgovornost prebaci na sve druge, tvrdeći da betonska konstrukcija na železničkoj stanici nije pala zbog nemara i korupcije, građani ne odustaju od borbe za pravdu. Građanska pobuna ujedinila je studente i njihove profesore, srednjoškolce, prosvetne radnike, lekare, umetnike, trgovce, radnike… Praktično čitavo društvo je godinu dana u borbi za pravdu.

Među njima je i profesor i pokrajinski odbornik Pokreta slobodnih građana, Radivoje Jovović, koji je duže od dva meseca u kućnom pritvoru.

Jovović u svom tekstu opisuje kako se Novi Sad promenio nakon tragedije, napominjućiu da su građani ustali i da je „Grad heroj jasnim vidom video tlačitelja“.

Autorski tekst profesora Jovovića pročitajte u celosti:

Ovaj grad nije isti. Novi Sad je preživeo i doživeo više – više svega, patnje i ljubavi, strasti i straha – u ovih godinu dana nego u prethodne dve i po decenije. Nenormalno je postalo svakodnevno, a mi Novosađani i Novosađanke smo, da bismo se izborili za normalnost, postali nesvakidašnji. NovosaCki je postalo imati crvenu farbu po rukama i broj advokata zapisan na podlaktici. NovosaCki je postalo da dobiješ poziv prijatelja iz Beograda, Kragujevca, Niša, i da, umesto već pomalo dosadnog vica o prekomerno pristojnim lalama, budeš adresiran pitanjem: „Šta sutra radimo?“

Godinu dana kasnije, svako ima svačiji broj. Ovo više nije grad samoizolovanih grupica, supkultura i samozagledanih profesija. Više nema pravila ko se u kom kafiću nalazi, na kojoj fontani, trgu, na kom delu keja – postoji samo jedna podela, na ljude i ćacije. NovosaCki je postalo i ne pitati se više da li su izrazi poput ovog drugog nekomšijski i uvredljivi – prećutno smo se složili da je to obeležje nemorala krivica samo onoga ko je odlučio da stane na pogrešnu stranu istorije, na stranku okupatora i eksploatatora. Godinu dana kasnije, ovaj grad je, iznova postao, Grad heroj, jer se jednog jutra probudio i jasnim vidom video tlačitelja.

Naša snaga pokazala se u onoj „čuvaj se gneva strpljivog čoveka“. Onaj ko je u sebi trpeo, mudro birao bitke, osluškivao, i na kraju odlučio da je vreme za odsutnu bitku, za konačni No pasarán, nije neko koga će vratiti u četiri zida. Stoga me iznova i iznova fascinira kako režim propušta da uradi mnogo bolji profajling Novog Sada – i Vojvodine! – već olako pretpostavlja da će na stare fore zatomiti novu odlučnost. Nikoga više ne zanimaju bedaste optužbe iz usta ovog režima, a naročito one gotovo 40 godina stare – na račun tobožnjeg separatizma, nacionalnog izdajstva, istorijske zastranjenosti, i sličnih komunikacijskih obrazaca njihovog lažnog patriotizma čiji je svagdašnji cilj bilo iskorišćavanje našeg rada i našeg dostojanstva. Cela Srbije je iz želuca počela da oseća i prozire te laži koje sad već pripadaju nekom prošlom vremenu.

Godinu dana kasnije, pronašli smo prijatelje. Oni su se dokazali na ulici, u borbi, u podršci i solidarnosti. Sa privatnog plana mogu reći da sam zahvalan što sam – bolje ranije nego kasnije – otkrio ko je prijatelj i ko mi čuva „bokove“, ili leđa. „Vinski“ prijatelji nikad to i nisu bili, već oni koji su sposobni da ustanu i priteknu kad je teško. Sa političkog plana govoreći, ovakvo isterivanje stvari na čistac najbolja je moguća prevencija budućih grešaka, jer se ne bismo ni morali boriti danas da onomad, sad već poodavno, nismo dopustili da se prikriveni polusvet podigne i spreči nas, nekadašnje zvanične pobednike, da u istoriju oteramo tadašnje gubitnike.

Zato, ko sutra kaže: „Stani, polako“, taj zapravo govori „Haj’mo nazad“. Kome god na usnama nisu „krivična odgovornost“ i „lustracija“, taj nikada i nije bio sa nama, i sad je krajnji trenutak da se svih takvih, zarad budućnosti, rešimo.

Godinu dana kasnije, ne zaboravljamo žrtve ovog podlog i nehumanog režima. Sara Firić, Valentina Firić, Đorđe Firić, Milica Adamović, Nemanja Komar, Anđela Ruman, Miloš Milosavljević, Stefan Hrka, Sanja Ćirić Arbutina, Goranka Raca, Vukašin Raković, Mileva Karanović, Đuro Švonja, Vasko Sazdovski, Anja Radonjić, Vukašin Crnčević. I teško povređena, Teodora Martinko. Zbog ovih ljudi, ovaj grad ne može, i neće, nazad. Zbog svih ubijenih, prebijanih, zatvaranih, zlostavljanih i otpuštanih, ova država ne sme nazad.
Uspravili smo kičmu i pljunuli zlotvora u lice. Posle toga postoji samo napred. To je dug koji imamo pred svom ovom mladošću koja nam je osvetlala obraz. To je dug i prema našoj mladosti koju smo, posle svih ovih godina, ponovo u sebi pronašli. Napred, blizu smo. Do pobede.