Dvadeset pet godina prošlo je od prvog organizovanog povratka Srba u Osojane nadomak Istoka. Tokom avgusta 2001. godine, posle više neuspelih pokušaja i uz zaštitu KFOR-a, u Osojane su se vratile prve porodice. Za njima su stigli i drugi. Sa njima je došao i mitropolit Amfilohije, koji je služio prvu liturgiju u razorenom selu. Četvrt veka kasnije, Osojane ostaje jedan od retkih primera organizovanog povratka koji se održao, ali to je i mesto koje pokazuje koliko je velika razlika između povratka kući i stvarnog povratka normalnom životu.

Pre četvrt veka, 22. avgusta 2001. godine, u Osojane se vratila druga grupa raseljenih Srba. Njih 30 pridružilo se prvoj grupi od 53 čoveka koja je u zavičaj stigla devet dana ranije, 13. avgusta. Bio je to prvi organizovani povratak Srba posle rata uz pomoć UNHCR-a, UNMIK-a i KFOR-a.

U izveštaju koji je tadašnji šef UNMIK-a Hans Hakerup podneo Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija navodi se da se 13. avgusta u Osojane dobrovoljno vratilo 53 Srba, a da je 22. avgusta usledio povratak još 30 interno raseljenih lica. Osojane je bilo jedno od deset mesta koje je Zajednički komitet za povratak Srba prethodno označio kao mesta na kojima bi organizovani povratak mogao da otpočne.

Tako je, u razmaku od samo devet dana, u jedno selo u Metohiji stiglo 83 ljudi. Brojčano, to nije bio veliki događaj. Politički i istorijski, bio je mnogo veći jer ljudi koji su tog avgusta ušli u Osojane nisu se vraćali u svoje nekadašnje selo onakvo kakvo su ga ostavili. Vraćali su se u ruševine.

Povratak u selo koje više nije postojalo

Osojanska dolina bila je među područjima iz kojih je srpsko stanovništvo u leto 1999. godine otišlo nakon dolaska međunarodnih snaga. Do 2001. godine, za ljude koji su dve godine proveli u kolektivnim centrima i drugim mestima u Srbiji, povratak je značio povratak u prostor bez osnovnih uslova za život. Kuće su bile uništene, škola oštećena, a crkva Svetog arhangela Gavrila takođe je bila razorena. Zato je povratak morao da bude organizovan gotovo kao vojno-humanitarna operacija.

KFOR je obezbeđivao prostor i kretanje povratnika, dok je UNHCR obezbeđivao privremeni smeštaj i osnovne potrebe. Obnova kuća finansirana je uz pomoć Evropske agencije za rekonstrukciju i bilateralnih donatora. UNMIK je pokušavao da povratak uklopi u širi plan reintegracije srpske zajednice.

Prvi povratnici nisu odmah dobili obnovljene kuće. U početku su živeli pod šatorima. To je jedna od slika koja možda najbolje objašnjava šta je povratak u Osojane 2001. godine zaista značio. Nije bilo povratka u spreman dom. Povratnici su morali da počnu gotovo od početka.

Zašto baš Osojane?

Osojane nije izabrano slučajno. Tokom 2000. i prve polovine 2001. godine međunarodne organizacije i predstavnici srpske zajednice pokušavali su da pronađu mesta u kojima bi organizovani povratak mogao da bude moguć.

U januaru 2001. usvojen je okvir za povratak Srba – (strategija „poseta idi-vidi“ koja je kasnile postala „idi-informiši se“),  a Zajednički komitet za povratak napravio je akcioni plan za deset oblasti za koje je procenjeno da imaju najbolje početne uslove za organizovani povratak. Pre samog povratka organizovane su posete potencijalnim povratničkim mestima. Raseljeni su mogli da vide stanje na terenu, razgovaraju o bezbednosti i procene da li su spremni da se vrate.

UNHCR je, zajedno sa UNMIK-om, KFOR-om i OEBS-om, organizovao i posete raseljenih lica Srbiji kako bi im bile dostupne informacije o uslovima za povratak. Osojane je postalo prvo mesto na kojem je ovaj model trebalo da bude sproveden u praksi. Ali upravo zato što je bilo prvo, ono je istovremeno postalo i test. Ako povratak bude uspešan u Osojanu, računalo se, mogao bi da bude otvoren put za druge. Ako ne bude, pitanje povratka Srba moglo je ostati samo političko obećanje.

Prvi povratak i mitropolit Amfilohije

U toj priči posebno mesto zauzima tadašnji mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. On nije bio deo međunarodne administracije koja je organizovala logistiku povratka. Nije bio deo KFOR-a niti UNMIK-a. Njegova uloga bila je drugačija.

Bio je među ljudima koji su povratnicima trebalo da daju ono što se ne može obezbediti vojnom pratnjom, šatorom ili obnovljenom kućom – osećaj da se vraćaju na mesto na kojem ponovo može da počne život.

Prva grupa stigla je u Osojane 13. avgusta. Već narednog dana, 14. avgusta, na praznik Svetih Makaveja i početak Gospojinskog posta, mitropolit Amfilohije služio je prvu Svetu liturgiju nakon povratka.

Liturgija je služena u uslovima koji su bili daleko od uobičajenih. Prema svedočenju ljudi koji su učestvovali u obnovi života u Osojanu, okupljanje je bilo ispred oštećene škole, uz čišćenje stakla i šuta kako bi se napravio prostor za bogosluženje. Jedan od tadašnjih povratnika, Nebojša Gašić, godinama kasnije govorio je da je Amfilohije „blagoslovio” njihov povratak i da se među ljudima i dugo nakon toga osećao njegov uticaj.

U arhivskom zapisu o prvoj liturgiji navodi se da je Amfilohije služio sa monaštvom, među kojima su bili iguman Teodosije iz Visokih Dečana i monasi drugih manastira. Mitropolit je tada, u ime Srpske pravoslavne crkve, pozdravio povratnike i ohrabrio ih u njihovom podvigu.

To je važan detalj jer je međunarodna zajednica govorila o „povratku”, „bezbednosti”, „rekonstrukciji” i „održivosti”, a crkva je povratak posmatrala i kao pitanje obnove života. Za ljude koji su se vratili, te dve stvari nisu bile odvojene. Kuća je bila potrebna da bi se živelo, ali je bilo potrebno i uverenje da ima smisla ostati.

Dan kada je povratak postao međunarodni test

Kada se 22. avgusta vratila druga grupa od 30 ljudi, međunarodna zajednica je već mogla da govori o prvom konkretnom uspehu. UNMIK je u svom izveštaju naveo da je ukupno 98 ljudi, uglavnom nosilaca više od 60 porodica, trebalo da se postepeno vrati u Osojane.

Međutim, povratak nije prošao bez reakcije. Već 23. avgusta, dan nakon dolaska druge grupe, u Istoku je održan protest Albanaca. KFOR je u jednom svom izveštaju naveo da je planirani povratak 83 kosovska Srbina u Osojansku dolinu sproveden 23. avgusta uprkos demonstraciji oko 500 ljudi. UN je događaj opisao nešto drugačije u svom izveštaju Savetu bezbednosti: naveo je da je 13. avgusta pod zaštitom KFOR-a vraćeno 54 Srba, a da je 22. avgusta stiglo još 30 ljudi; sam povratak protekao je bez incidenata, dok je protest u Istoku održan 23. avgusta.

Ta razlika u datumima i načinu evidentiranja nije neobična za tadašnje međunarodne izveštaje, ali je suština ista da je povratak bio moguć samo uz ozbiljno međunarodno bezbednosno prisustvo, a reakcija lokalne većine pokazala je koliko je taj proces bio osetljiv.

Osojane je, dakle, bilo bezbedno dovoljno da se ljudi vrate, ali pitanje je bilo – da li je bezbedno dovoljno da tamo normalno žive?

Od povratka do života

Od povratka do života – to su dve različite stvari. Međunarodne organizacije su od početka znale da nije dovoljno samo dovesti ljude nazad. Potrebno je bilo obnoviti kuće, obezbediti vodu, struju, školu, zdravstvenu zaštitu, mogućnost kretanja, pristup administraciji i posao.

Drugim rečima, trebalo je napraviti zajednicu. U početku je sve izgledalo kao da se taj proces odvija. Kuće su obnavljane. Škola je ponovo počela da radi. Otvorena je ambulanta. Pojavile su se prodavnica i druge osnovne službe. U Osojane su počeli da dolaze novi ljudi.

Prema podacima koje je OEBS kasnije prikupio, tokom jeseni 2001. u Osojane se vratilo ukupno oko 130 interno raseljenih lica, uglavnom glava porodica, dok su se ostali članovi njihovih porodica pridruživali kasnije. U četiri zaseoka Osojanske doline formirana je zajednica povratnika, a 55 porodica dobilo je pomoć u obnovi kuća.

Do narednog leta slika je već bila drugačija. Umesto nekoliko desetina ljudi pod šatorima, u Osojanu je živelo oko 250 povratnika. Ali ni tada život nije bio normalan. Oko 60 ljudi još je živelo u montažnim objektima. I dalje je postojala baza KFOR-a. Španski vojnici obezbeđivali su selo. Povratnici su imali školu i ambulantu, ali je sloboda kretanja ostala jedno od ključnih pitanja. Osojane je počelo da liči na ono što će se kasnije nazivati srpskom enklavom.

Povratak u selo, ali ne i povratak u okolinu

U tome se možda nalazi i najveći paradoks Osojana. Međunarodni projekat je uspeo da vrati ljude u njihove kuće, ali nije uspeo da ih istovremeno vrati u šire društveno okruženje. Organizacija Amnesty International je u svom izveštaju o položaju manjina beležila da su povratnici u Osojanu početkom 2002. godine praktično izbegavali odlazak u okolne albanske sredine. Do marta te godine, prema tom izvoru, nijedan povratnik nije odlazio u okolnu zajednicu, osim jednog sastanka koji je potom otkazan.

To je veoma važna činjenica. Jer ona pokazuje granicu tadašnjeg koncepta „održivog povratka”. Čovek može ponovo imati svoju kuću, a da i dalje ne može slobodno da ode u obližnji grad. Može imati obnovljenu školu, ali ne i slobodu kretanja. Može imati ambulantu, ali biti zavisan od međunarodne zaštite. Može se vratiti na svoje ognjište, a da se nije vratio u zajednicu kojoj je nekada pripadao.

Jedan autobus i pitanje koliko je povratak zaista održiv

Jedan događaj iz oktobra 2002. možda najbolje pokazuje koliko je ta razlika bila velika. Oko 40 srpskih penzionera iz Osojana krenulo je uz pratnju KFOR-a u Peć kako bi se registrovali za novi kosovski penzioni sistem. Putovanje je završeno incidentom. Autobus je napadnut kamenicama i molotovljevim koktelima, dok se kod opštinske zgrade okupio veći broj Albanaca. KFOR i UNMIK policija morali su da intervenišu, a penzioneri su se potom pod zaštitom vratili u Osojane.

Za ljude koji su se dve godine ranije vratili u svoje selo, to je bila jasna poruka. Kuća više nije bila samo ruševina, ali put do nje i iz nje još nije bio normalan. Osojane je zato postajalo nešto što možda nije bilo zamišljeno na početku projekta: ne samo povratničko selo, već zaštićena srpska zajednica u albanskom okruženju.

Ipak, povratak nije propao

Bilo bi pogrešno iz ovoga izvući zaključak da je projekat Osojana bio neuspeh. Upravo suprotno. U odnosu na veliki broj drugih pokušaja povratka, Osojane je postalo jedan od retkih primera u kojem se zajednica održala. Ljudi su ostali. Deca su počela da rastu u selu. Škola je nastavila da radi. Obnovljena je crkva.

Kuće su se postepeno punile, a broj stanovnika je, makar privremeno, rastao. Godinu dana nakon prvog povratka u Osojanu je živelo oko 250 ljudi, među njima više od 50 dece. Tada su već bile obnovljene desetine kuća, a povratnici su imali školu, ambulantu i druge osnovne službe. To je bio konkretan rezultat. I zbog toga se Osojane u kasnijim godinama često navodilo kao jedan od retkih primera održanog povratka Srba u Metohiji.

Mitropolit Amfilohije i drugačije shvatanje održivog povratka

Uloga mitropolita Amfilohija u toj priči nije bila samo u tome što je 14. avgusta 2001. služio prvu liturgiju. On se u Osojane vraćao i kasnije. Na prvoj godišnjici povratka, avgusta 2002. godine, služio je bogosluženje sa monaštvom Mitropolije crnogorsko-primorske i Eparhije raško-prizrenske. Tada je pred oko 250 povratnika govorio upravo o budućnosti zajednice.

Prema tadašnjem izveštaju, rekao im je da je njihova hrabrost da se vrate u potpuno razrušeno selo već dala plodove – godinu dana ranije nije bilo ni jedne kuće u kojoj se normalno živelo i nije bilo dece, dok su tada već imali više od 50 nastanjenih kuća i više od 50 mališana.

Ta scena je važna jer pokazuje kako je mitropolit Amfilohije razumeo povratak. Nije ga posmatrao samo kao pitanje teritorije ili statistike raseljenih. Povratak je trebalo da dobije nastavak – decu, školu, crkvu, porodice. Svakodnevni život.

Drugim rečima, povratak je imao smisla samo ako je postao budućnost. Upravo tu se njegov doprinos može posmatrati kao deo šireg napora Srpske pravoslavne crkve da ohrabri povratnike da ostanu. Ne treba, međutim, mešati uloge.

Međunarodnu logistiku i bezbednost obezbeđivali su UNHCR, UNMIK i KFOR. Obnovu su finansirali međunarodni donatori. Ali su crkva, sveštenstvo i monaštvo imali važnu ulogu u stvaranju osećaja zajedništva i ohrabrivanju ljudi da ostanu. Svedočenja samih povratnika o mitropolitu Amfilohiju upravo zato imaju posebnu težinu. Dvadeset godina kasnije, oni su njegovu prvu liturgiju i reči ohrabrenja i dalje opisivali kao deo temelja svog ostanka – zato danas u Osojanu svake godine živi Đedov sabor.

Od 2001. do 2021: novi problem – mladi

Dvadeset godina nakon povratka, pitanje se promenilo. Više nije bilo samo: „Da li će se neko vratiti?”. Nije bilo čak ni samo: „Da li će ostati?”. Postalo je: „Da li će njihova deca ostati?”. Radio-televizija Srbije je 2021. godine, povodom 20 godina od povratka, zabeležila da je u Osojanu živelo oko 350 duša, dok je pre rata u samom selu i okolini živelo znatno više Srba. U celoj opštini Istok, prema tadašnjim podacima koje je preneo i RTS, pre ratnih sukoba živelo je oko 9.000 Srba.

Osojane je, dakle, opstalo, ali je istovremeno počelo da se suočava sa problemom koji nije rešiv vojnom zaštitom niti obnovom kuća. Odlaskom mladih. Deca mogu da završe osnovnu školu, ali za srednju školu, studije i posao često moraju da odu. A kada jednom odu, pitanje je koliko njih se vraća.

To je problem koji se pojavljuje u gotovo svim malim sredinama, ali je u povratničkim zajednicama mnogo ozbiljniji jer svaka porodica koja ode ne znači samo odlazak jednog čoveka. To znači gubitak jednog domaćinstva. Jednog budućeg braka, jedne generacije dece. Jedne kuće koja će možda ostati prazna.

Šta je zapravo proizveo povratak iz avgusta 2001?

Ako se Osojane posmatra samo kroz statistiku, odgovor je relativno jednostavan – vratili su se ljudi. Obnovljene su kuće. Obnovljena je zajednica. Otvorene su škole i druge službe. Osojane je postalo jedan od retkih primera u kojem je organizovani povratak Srba posle 1999. godine opstao.

Ali ako se pogleda šira slika, odgovor je složeniji. Povratak nije doveo do obnove nekadašnje zajednice u njenom predratnom obliku. Nije obnovljen nekadašnji demografski odnos. Nije nestala potreba za međunarodnom zaštitom. Nije u potpunosti obnovljena sloboda kretanja.

Nije nastao multietnički život kakav su međunarodne organizacije zamišljale u svojim dokumentima. Umesto toga, nastala je relativno stabilna srpska zajednica koja je opstala u drugačijim okolnostima.

To nije malo, ali nije isto što i povratak na staro.

Osojane kao model – i upozorenje

Ujedinjene nacije su od početka povratak u Osojane posmatrale kao mogući model. Ako je moguće vratiti ljude u jednu zajednicu, obnoviti njihove kuće i obezbediti bezbednost, moglo bi se očekivati da se sličan model primeni i drugde, ali upravo iskustvo Osojana pokazalo je koliko je takav model ograničen.

Povratak zavisi od najmanje četiri stvari. Prva je bezbednost. Druga je obnova imovine. Treća je pristup školama, zdravstvu, administraciji i poslu. Četvrta, i možda najteža, jeste odnos sa većinskim stanovništvom. Ako se reše prve tri, a četvrta ostane nerešena, dobija se zajednica koja može da opstane, ali teško može da se integriše.

Osojane je upravo takav primer. I zato je njegov značaj veći od broja ljudi koji su se tamo vratili. To je bio eksperiment međunarodne zajednice sa pitanjem koje je posle 1999. godine bilo među najtežima: da li je moguć povratak manjina u sredinu iz koje su izbegle?

Odgovor Osojana bio je da jeste, ali uz mnogo ograda.

Četvrt veka kasnije

Kada se danas govori o 22. avgustu 2001. godine, lako je usredsrediti se na brojku. Trideset ljudi, ali u toj brojci je zapravo bila skoncentrisana mnogo veća priča. Trideset ljudi vratilo se u zavičaj u kojem su dve godine ranije prestali da postoje uslovi za normalan život. Vratili su se uz međunarodnu vojnu pratnju. Dočekali su ih šatori umesto kuća. Razrušena škola umesto učionica. Oštećena crkva umesto obnovljenog hrama. A ipak su ostali. Neki nisu.

UN je kasnije beležio da je deo povratnika napustio Osojane zbog nedostatka finansijske podrške za obnovu kuća i izdržavanje porodica. KFOR je u septembru 2001. naveo da je od planiranih 83 povratnika njih 14 u međuvremenu otišlo nazad u SR Jugoslaviju upravo iz tih razloga.

I to je možda najpošteniji način da se danas govori o Osojanu. Ne kao o potpunoj pobedi. Ne kao o potpunom neuspehu. Već kao o jednom od retkih slučajeva u kojem je povratak, uprkos svim ograničenjima, proizveo zajednicu koja je preživela četvrt veka.

Od pitanja „hoće li se vratiti” do pitanja „hoće li ostati”

Godine 2001. pitanje je bilo jednostavno: Mogu li se Srbi vratiti? Odgovor je bio – mogu, ali samo uz međunarodnu zaštitu, obnovu i veliku ličnu hrabrost. Nekoliko godina kasnije pitanje je postalo drugačije: Mogu li tamo bezbedno da žive?

Odgovor je bio složeniji. Mogli su da žive, ali uz ograničenja koja su Osojane pretvorila u enklavu – svojevrsno izolovano ostrvo usred okeana demokratske Evrope. Dve decenije kasnije pojavilo se novo pitanje: Mogu li mladi koji su tamo rođeni da ostanu?

To pitanje je možda i najvažnije za narednih 25 godina. Jer povratak nije završen kada se čovek vrati. Nije završen ni kada mu se obnovi kuća. Nije završen ni kada mu dete krene u školu. Povratak je završen tek onda kada dete koje je rođeno u povratničkom selu može da kaže da tu vidi svoju budućnost.

U Osojanu je 22. avgusta 2001. počeo jedan takav pokušaj. Dvadeset pet godina kasnije, njegovi rezultati su vidljivi, ali isto tako su vidljive i njegove granice. Osojane zato nije samo priča o trideset ljudi koji su se jednog avgustovskog dana vratili kući. To je priča o tome koliko je teško vratiti život tamo gde je jednom prestao.

I o tome da se, posle svakog rata, najteže ne vraćaju ljudi. Najteže se vraća budućnost.