U Samodrežu je najbolje doći kad nema đaka. U dvorištu su dve škole, stara i nova, pa se izbegava školsko radno vreme ili odmori. Sa južne strane je sportska dvorana sa zasebnim putem i ulazom. Važno je biti što manje vidljiv. Plan je prvo ući u hram na mala vrata sa južne strane, pomoliti se, zapaliti sveću, pogledati, snimiti i nakon svega, zavisno od broja ljudi napolju, izaći i u odlasku fotografisati i kratko se zadržati

Naizgled „nezainteresovana“ četvorica i kamera kao foto-aparat prikriven ispod ruke kreću u hram. U dvorište za nama ulazi stari „mercedes“ i staje sa desne strane. Verovatno školski domar ili portir. „Samo si nam ti falio“, tiho se šapuće i zamiče iza oltara Samodreže. Tu gotovo nema pogleda, a unutra je sigurno. Zraci zalazećeg sunca padaju po zidu oltara i časnoj trpezi, a po podu ispred nje razlio se svež goveđi izmet. Svako traži mesto gde da stane nogom, oseća se jak smrad.

„Stanite sa strane da se ne vidite!“, čuje se upola glasa rečenica koja je više zapovest. Ispred sportske dvorane su petorica, gledaju prema velikom zapadnom ulazu Hrama, čija su vrata uništena još 1998. ili 1999. godine. Pobeći u sigurnost Samodreže je potpuno prirodno. Sećamo se da je u nju pobegao junak, najveći od najvećih, Marko Kraljević. Tri puta ga je, sa sabljom u ruci, oko Samodreže progonio njegov otac, kralj Vukašin zbog vlasti i nasledstva. Epska pesma kaže da mu je, u poslednjem trenutku, anđeo rekao: „Bjež’ u crkvu, Kraljeviću Marko!“ I spasao se Marko.

Sa osmehom, između stida i cinizma, ponavljamo ove stihove i pitamo bogoslova Miloša Perića: „Važe li ovi stihovi i danas? Makar za nas četvoricu sklonjenih u Samodrežu u trećoj deceniji dvadeset prvog veka“.

Oko nas balege, plastične flašice, šut koji opada sa zidova koji se rune, crnilo od požara na zapadnoj strani, natpisi UČK (Oslobodilačka vojska Kosova)… S one strane zida vekovi straha i opreza. Predanje kaže da je ovde knez Lazar pričestio vojsku uoči Kosovskog boja, a da je posle boja ovde sahranjen Miloš Obilić.

Na ovom mestu postojao je srednjovekovni hram, najverovatnije obnavljan u doba Sokolovića, da bi srpski konzuli, decenijama pred 1912. godinu, beležili postojanje zidova hrama od kojih su nastajale okolne albanske vodenice.

Sledeći istorijske promene nastale u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i Jugoslaviji – na prvom mestu – narod ovog i vučitrnskog kraja i oni koji se ovde doseljavaju nastoje da od preostalih kamenih temelja, poezije i predanja podignu Samodrežu. Kopaju sami, podstaknuti neumornim bivšim ratnikom i činovnikom Petrom Kunovčićem, lokalnim sveštenicima i prvacima, osnivaju i raspuštaju odbore, a čuvene arhitekte Aleksandar Deroko i Petar Popović oblikuju današnji hram. Ta široka narodna akcija donela je ovde freske slikara Živorada Nastasijevića, brata pesnika Momčila.

Ikonostas, rad debarskih majstora. Na osvećenje je stigao i patrijarh srpski Varnava Rosić, koji je ovde, na Vidovdan 1932. godine, sa mitropolitom skopskim Josifom i ostalim episkopima pričestio 4.000 duša. Zvona su zvonila, u kriptu su položene kosti koje su otkopane tokom radova…

Ispod naših nogu, načete vlagom i nevremenom, pomeraju se ploče na kripti, iz armiranih betonskih zidova izbija gvožđe, tragovi zelenkaste boje kao da se slivaju prema temelju. Visoko, oko jednog eksera, ostalo je parče mermera od spomen-ploče i na njemu je ostala sitno napisana reč „doba“.

Oltarski svod je provaljen odavno, otvorila se jedna velika rupa i armaturna mreža, a sa leve strane pojavio se još jedan manji otvor. Sve izgleda kao da je samleveno nemilosrdnom vodenicom istorije. U savremenom dobu i komunističkoj Jugoslaviji, zajedno sa nasleđem, nestajale su porodice i ljudi.

Milinčići su izraziti primer tog procesa. Dvadesetdvogodišnjeg mladića Danila nije uspela da zaštiti nesrećna majka Danica. Ubio ga je 2. juna 1982. Mujo Ferat, a nju ranio. Milinčići ništa nisu otuđili, i sve što imaju i ovde i u životu naslonjeno je na ove tvrde kamene zidove.

Među njima je sveštenik Staniša Arsić. Poslednju liturgiju služio je na praznik Usekovanja Svetog Jovana Krstitelja, 11. septembra 1997. godine, bilo je prisutno pet vernika. To je bio kraj za službe i zlokobna najava propasti celog kraja.

Napolju nema više nikoga, sunce je gotovo zašlo. Oslobođeni, pravimo široke kadrove. „Kako ovo drveće raste na krovu?“, pita Saša Čubrović. Krov je spaljen i uništen, ali je ostao betonski svod, a po njemu je iznikao bagrem i jedna zakržljala trešnja krenula da cveta. Izgleda kao da je ona na vrhu idile ove blage doline. Ima idiličnih predela na Kosovu i Metohiji, ali se dolina Samodreže ne može porediti. Gde su njeni ljudi, gde su oni koji nikada nisu ostavili ove zatalasane zelene brežuljke? Šta je iza njih ostalo?

Neki su u Beogradu, Kosovskoj Mitrovici, Gračanici, dođu u Vučitrn na slavu Crkve Svetog Ilije, kao da se primiču sebi i svome. Izgledaju kao neka vrsta ranjenika. Nikad se ne može napisati o Samodreži ono što njeni meštani žele. Za one koji se usude da traže detalje svojih nestalih života jasno je da je ovo mesto najlepša dolina srušenih grobalja. Usred nje, u trnju sela Vilance, čeka oboreni grob neke Pelagije ili porodice Živić, dok je u Novom Selu sve zdrobljeno, pa nalazimo da je „preteklo” ime nekog Mihajla i crvene lale nečijom ljubavlju posađene.

Krajem aprila, u dolini Samodreže, dok još zelenilo nije pokrilo imena, grobove i crkve, vodenica istorije izbacuje ispod svog surovog kamenja lični bol i pamćenje kao brašno za neki budući, srećniji hleb i trenutak pobede, napisao je Živojin Rakočević za Politiku.