Piše: Dragutin Nenezić

Ni nedelju dana po rušenju hotela Jezero i plaže, stigli su novi samovlasni dopisi Ibar Lepenca stanovnicima i vlasnicima objekata u selima Rezala i Kovače da imaju 15 dana da se isele, na nekoliko lokacija van ovih sela (u pravcu administrativne linije) su stigli novi samovlasni dopisi Ibar Lepenca o dostavljanju dokumentacije u roku od 7 dana, dok su vlasnicima srušenih objekata stigla rešenja o rušenju i kaznama.

Ibarski Kolašin se prekopava na nekoliko lokacija u potrazi za grobnicama iz ratnog vremena, dok se gotovo svakodnevno vrše hapšenja i privođenja Srba s tim u vezi.

Konačno, Gazivode je posetio i sam Kurti, pa čovek ne može da se ne zapita šta li će se tek desiti u narednih desetak dana, dok ne istekne rok za rušenje sledeće grupe objekata, odnosno da li će se isti taj Kurti odazvati pozivu EU da ne nastavlja sa rušenjima, ili ćemo gledati još teških scena rušenja.

Do tada, hteo bih da se osvrnem na pravni kontekst cele ove nesrećne situacije.

Prema dosadašnjem iskustvu, ovo su faze rušenja:
1) Dopis Ibar Lepenca da se dostavi dokumentacija o vlasništvu u roku od 7
dana. Do sada, dostavljanje dokumentacije nije imalo za posledicu izbegavanje
rušenja;
2) Dopis Ibar Lepenca da se vlasnici isele u roku od 15 dana.

Kako to već obično biva, kosovske vlasti su u pokušaju da jednom bezakonju daju privid zakonitosti, to bezakonje samo produbile.

Vlasnicima srušenih objekata su stizali dopisi Ibar Lepenca, objekte su rušila nepoznata lica bez ikakvog formalnog akta, da bi im naknadno stigla rešenja inspektorata Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, kojima se nalaže uklanjanje objekata, kao i plaćanje kazne od 2.000 evra.

Ova rešenja sadrže brojne formalne i suštinske nedostatke, na koje se bez sumnje treba pozivati u žalbenom postupku (za koji, kao i uvek, stojim na raspolaganju svima koji su ih dobili). Ipak, treba izdvojiti tri najvažnija:

– Prvo, rešenja su doneta po rušenju objekata, dakle sa retroaktivnim dejstvom;

– Drugo, rešenja su doneta uz pozivanje, između ostalog, na odluku o preliminarnoj zaštiti Mokre Gore i Gazivoda, sa kraja 2025. godine, odnosno zato što su objekti izgrađeni suprotno ovoj odluci (iako su svi, bez izuzetka, izgrađeni po njenom donošenju, i to uglavnom desetinama godina ranije), koja je doneta bez ikakvog učešća opštine Zubin Potok, što novo rukovodstvo opštine, iz meni nepoznatih razloga, nikad nije osporilo pred ustavnim sudom, iako na to ima pravo;

– Treće, s obzirom da se u prilozima rešenja nalaze dopisi Ibar Lepenca, jasno je da su ti akti povezani, što potvrđuje da je reč o jednom širokom nezakonitom i samovlasnom poduhvatu, budući da apsolutno ne postoji nijedna formalna poveznica između te dve grupe akata.

Da parafraziram staru poslovicu, Kurtiju i Mujki nije dovoljno što su kršili svoj ustav i zakone, nego su pokušali da se iz toga izvade simuliranjem zakonitosti, i samo dodatno otežali razmere tog kršenja.

Nažalost, to ih ne, bar trenutno, ne sprečava da sa svojim samovlašćem nastave, o čemu svedoči situacija u selima Rezala i Kovače. S druge strane, to je svojevrstan vid priznanja šta su učinili, o kojem će u narednom periodu suditi kosovski sudovi (jer drugih na raspolaganju nema), kao i sud pravničke javnosti.

Posebno je pitanje na osnovu čega se Ibar Lepenac upisao u kosovski katastar,
pogotovo u slučajevima gde je u srpskom katastru upisan privatni vlasnik, i to
u periodu pre 1999. (a takvih slučajeva ima). Odgovor je verovatno negde
između sprovođenja sporazuma o katastru, zauzimanja Ibar Lepenca pre
nekoliko godina (kada je moguće preuzeta i arhiva) i slanja dopisa o
dostavljanju dokumentacije. Svakako, čini se da je bar u nekim slučajevima
upis Ibar Lepenca u kosovski katastar pravno problematičan.

Prekopavanja, hapšenja i privođenja po meni treba tumačiti u istom ključu. Iako je statistički moguće da se radi o podudarnosti (da se ona vrše u isto vreme i na istoj teritoriji na kojoj se temeljno čisti obala Gazivoda od srpskog prisustva), ja u podudarnosti na Kosovu ne verujem, pa će pre biti da se radi o akciji usmerenoj na kontrolisanje narativa – ako Srbi u javnosti makar i malo počnu da bivaju žrtve, to treba neutralisati narativom o Srbima kao zločincima. To svakako otežava politički nivo borbe protiv bezakonja, budući da udaljava ionako pasivan međunarodni faktor, ali je i dalje ne onemogućava.

I upravo tu je odgovor na pitanje: šta da se radi? Situacija jeste teška, do nivoa da nekad izgleda bezizlazno. Srbi zatvoreni u kosovski pravni sistem, bez mogućnosti da se obrate međunarodnim sudovima, sa pasivnom Srbijom, i sa kosovskim vlastima koje ne uvažavaju sopstvene propise i institucije, mogu lako pasti u iskušenje da se predaju bez borbe i/ili odu sa Kosova (i naravno, ne može se zameriti nikome ko to uradi).

Dosadašnje iskustvo pravne borbe ide takvom stavu u prilog – zaista, sve  do sada preduzeto nije urodilo plodom, i ostaje da se vidi da li će, i kad će, to biti slučaj za sve što sledi (žalbe, nove tužbe i krivične i druge prijave itd). Ali odustajanjem od svega toga, na neki način se priznaje da su Kurti i Mujka, sa svim svojim bahatostima, nepismenostima i protivzakonitostima, u pravu. Treba se boriti čak i kad borba deluje unapred izgubljena i besmislena, jer je borba ono što svedoči o nečijem pravu na ono za šta se bori.

Kako se boriti? Svim dozvoljenim pravnim i mirnim sredstvima, koristeći sve slabosti i nedostatke onoga ko bezakonje vrši, a kojih je i previše. Zatim, uz svest da ova borba može da potraje, i da smo tek na početku, jer je srušeno nešto više od 10% od ukupnog broja objekata na Gazivodama, te da će, ukoliko se nešto drastično ne promeni, rušenja da se nastave.

Po intenzitetu po kom Ibar Lepenac ubrzano šalje i jedne i druge dopise i to van zone u kojoj su do sad bili skoncentrisani, čini se da im se žuri da posao završe u narednih mesec do dva, moguće pre nekih ponovnih izbora, na kojima će dešavanja u Ibarskom Kolašinu biti jedan od centralnih stubova Kurtijeve kampanje, jer on osim progona Srba zapravo i nema ništa drugo da ponudi svojim biračima.

Konačno, treba se boriti uz svest da su Srbi u Ibarskom Kolašinu isključivi gospodari svoje sudbine, i da samo oni mogu zaštititi svoju imovinu, ako se bore na gore opisan način i budu dovoljno istrajni u tome.

Istorija nas uči da su u prošlosti to umeli – želim da verujem da će to znati i sad, i tu sam da im u tome svesrdno pomognem.