„Nešto između desanta i bombardovanja“ – tako pravnik Dragutin Nenezić za KoSSev opisuje ono sa čime se poslednjih nedelja suočavaju vlasnici vikendica, kuća i drugih objekata na Gazivodama. Ne govori o fizičkom bombardovanju, već o, kako kaže, „bombardovanju različitim pozivima, obaveštenjima, postupcima, sa različitih strana“, zbog kojeg ljudi „često ne znaju šta da rade“. Dok se pravna bitka porodice Jakšić nastavlja i nakon rušenja hotela „Jezero“, Nenezićev tim sada vodi nove postupke za porodice Đukić i Đurić, uz zahteve za privremene mere. Novi rokovi, u međuvremenu, ističu već 18. i 19. avgusta, uključujući i objekte u kojima ljudi žive.

„Što se više postupaka pokrene pred kosovskim organima, to kosovski organi manje znaju šta sa tim da rade“, kaže Nenezić, koji sa više porodica na Gazivodama vodi pravnu borbu protiv postupanja „Ibar-Lepenca“ i drugih institucija.

Posle rušenja „Jezera“, sporovi se šire, ali se kroz njih otvaraju i pitanja katastarskih upisa i pravnog osnova po kojem „Ibar-Lepenac“ polaže pravo na zemljište. Nenezić kao posebno ilustrativan izdvaja slučaj porodice Đukić: prema njegovim navodima, njihov upis datira iz 1997. godine, dok je „Ibar-Lepenac“ na toj imovini upisan 2018.

„Vrlo je veliko pitanje kako se u katastru umesto njih našao ‘Ibar-Lepenac’“, kaže.

Nenezić, koji je deo pravnog tima porodice Jakšić, razgovarao je danas sa KoSSevom nakon prvog ročišta pred Osnovnim sudom u Mitrovici u postupku zbog rušenja hotela „Jezero“.

Posebnu pažnju na današnjem ročištu privukla je tvrdnja „Ibar-Lepenca“ da ovo preduzeće nije izvršilo rušenje hotela „Jezero“ – uprkos ranijim javnim izjavama njegovog direktora Faruka Mujke o akciji rušenja i navodima Kosovske policije da je tokom tih akcija pružala asistenciju upravo „Ibar-Lepencu“. Ko je onda rušio, sada bi trebalo da se utvrđuje i pred sudom: sutra sledi izlazak na lice mesta sa geodetskim veštakom, dok će od Kosovske policije i nadležnog ministarstva biti zatražena pisana izjašnjenja.

Međutim, slučaj Jakšić samo je jedan od postupaka koje Nenezić i njegove kolege sada vode zbog dešavanja oko Gazivoda.

„Nešto između desanta i bombardovanja“

Upitan kako bi nekome ko nije pravnik objasnio šta se trenutno događa ljudima koji imaju imovinu na ovom području, Nenezić koristi slikovit opis:

„Figurativno rečeno, dešava se nešto između desanta i bombardovanja – u smislu bombardovanja različitim pozivima, obaveštenjima, postupcima, sa različitih strana.“

Dokumentacija i zahtevi, kaže, ne dolaze samo od „Ibar-Lepenca“, već i od drugih institucija, među kojima pominje i Kosovošume.

Rezultat je, prema njegovim rečima, situacija u kojoj se građani teško snalaze u različitim postupcima i rokovima.

„Ljudi često ne znaju šta da rade, razmišljaju da li da u to ulaze ili ne ulaze, da li to ima smisla ili nema.“

Nenezić, međutim, smatra da pravna sredstva treba koristiti.

„Mislim da je dobro reagovati, jer do sada iskustvo pokazuje da što se više postupaka pokrene pred kosovskim organima, to kosovski organi manje znaju šta sa tim da rade.“

Potom dodaje:

„Što više ljudi koriste svoja prava koja su im zagarantovana kosovskim Ustavom i zakonima, to je veće demaskiranje, u stvari, ovog jednog provizornog sistema, ako tako mogu da kažem.“

Posle Jakšića, tužbe za Đukiće i Đuriće

Pravni postupci sada su pokrenuti i za druge vlasnike.

„Istovremeno su podnete tužbe i za porodice Đukić i Đurić, koje su sada, da kažem, sledeće na redu“, potvrđuje Nenezić.

Iskustvo sa hotelom „Jezero“, koji je srušen pre prvog sudskog ročišta, uticalo je na to da pravni tim ovoga puta reaguje ranije.

„Obe tužbe smo ovog puta podneli ranije, da bismo izbegli situaciju koju smo sad imali.“

Uz tužbe su podneti i zahtevi za privremene mere, odnosno pokušava se da sud reaguje pre eventualnog uklanjanja objekata.

Vremena za to, međutim, nema mnogo.

Prema informacijama kojima raspolaže Nenezić, jedan od rokova ističe 18. avgusta.

„Videćemo da li će se 19. i ko će se pojaviti da ruši. Nadamo se da do toga neće doći, ali videćemo.“

Đukići upisani 1997, „Ibar-Lepenac“ 2018?

U slučaju porodice Đukić pravni tim je, kaže Nenezić, naišao na posebno pitanje koje sada namerava da otvori – kako je menjana katastarska evidencija o vlasništvu.

Prema dokumentaciji kojom raspolažu, Đukići imaju katastarski upis iz 1997. godine.

„Znači pre ’99, prilično legitiman“, kaže Nenezić.

Sa druge strane, prema njegovim navodima, „Ibar-Lepenac“ je na toj imovini upisan 2018. godine, na osnovu odluke kosovske vlade iz 2009. godine koja se odnosila na imovinu javnih preduzeća.

„Ako jesu bili upisani, znači da je neko njih obrisao i svesno upisao ‘Ibar-Lepenac’, što isto dosta, ovako, krivično-pravno može da se sankcioniše“, kaže.

Nenezić istovremeno pravi ogradu da tek treba precizno utvrditi šta se događalo sa upisima u kosovskoj katastarskoj evidenciji.

Ipak, za dokument iz 1997. tvrdi: „Po svim kosovskim propisima [je] validan. Dakle, ne može se osporavati ni na koji način.“

„Vrlo je veliko pitanje kako se u katastru umesto njih našao ‘Ibar-Lepenac’.“

Dva katastra i neusaglašene evidencije?

Ovaj slučaj Nenezić smešta u širi problem imovinskih evidencija na Kosovu.

„Postoje dva katastra. Postoji srpski katastar, postoji kosovski katastar.“

Između njih postoje neusaglašenosti, dok je Agencija za upoređivanje i verifikaciju imovine formirana upravo radi njihovog rešavanja.

Nenezić njen dosadašnji učinak ocenjuje izrazito negativno, tvrdeći da „katastrofalno funkcioniše, ako uopšte možemo da kažemo i da funkcioniše“.

Međutim, naglašava da neusaglašene evidencije same po sebi ne mogu biti pravni osnov za uklanjanje nečijeg objekta.

„Nije normalna stvar, ali za Kosovo je normalna stvar da postoji neusaglašenost između srpske i kosovske katastarske evidencije, ali to svakako nije razlog koji daje bilo kakav vid pravnog osnova za ovakvo postupanje.“

„Ako smatra da je vlasnik, neka pokrene spor“

To je i jedna od centralnih pravnih zamerki koje Nenezić iznosi na postupanje „Ibar-Lepenca“.

Čak i ukoliko ovo javno preduzeće smatra da polaže pravo na zemljište, tvrdi, put do preuzimanja poseda morao bi da vodi preko suda.

„On treba da pokrene spor, pa na osnovu ishoda tog spora, ako pobedi u njemu, zahteva iseljenje i tako dalje, a ne da jednostavno dođe i sruši sve pred sobom, pa posle naknadno ministarstvo donese neko rešenje kojim će to da ozakoni.“

U slučaju porodice Jakšić, pravni tim upravo osporava i dokumentaciju koja je usledila nakon rušenja „Jezera“.

Nenezić tvrdi da je Inspektorat Ministarstva životne sredine doneo „neka retroaktivna rešenja o rušenju“, te da su ona, kako kaže, bila naslovljena na Aleksandra, a ne na Jordana Jakšića.

Na ta rešenja podnete su žalbe.

Prema Nenezićevim rečima, samo u slučaju Jakšića sada se vodi jedan sudski spor i dva upravna postupka – zbog rešenja o rušenju i rešenja o kazni. Najavljuje i dalja obraćanja inspektoratima, kao i mogućnost dodatnih krivičnih prijava, dok je jedna protiv direktora „Ibar-Lepenca“ Faruka Mujke, kaže, već podneta.

„To će biti jedan solidan broj postupaka koji se vodi samo za jedan objekat.“

Rezala: Rokovi i za porodične kuće i seosku salu

Dok se pravna bitka za „Jezero“ nastavlja nakon njegovog rušenja, u drugim slučajevima pokušava se upravo da se uklanjanje spreči pre nego što se dogodi.

Nenezić posebno izdvaja Rezalu.

Meštani ovog sela prethodno su dobijali zahteve da dostave dokumentaciju o svojoj imovini, a sada su, prema njegovim informacijama, pojedini dobili i pozive za iseljenje.

„To uključuje, osim one sale seoske, i nekoliko kuća, uglavnom porodice Galjak.“

Rokovi u ovim slučajevima ističu 18, odnosno 19. avgusta.

Time se, prema Nenezićevoj oceni, menja i priroda onoga što se događa oko Gazivoda.

„Sad imamo već slučajeve porodičnih kuća. Nije samo stvar vikendice, nekih privremenih objekata za privremeni boravak.“

„Mnogo postoji ljudi koji stalno tu borave i žive tokom cele godine.“

Može li niz postupaka da zaustavi rušenja?

Nenezić se nada da bi upravo pravni postupci koji se sada pokreću mogli makar da uspore ili zaustave dalje uklanjanje objekata dok se ne utvrdi kome imovina pripada i šta institucije imaju pravo da preduzimaju.

„Idealno, neka količina tih postupaka i ono sve što u njima izlazi na površinu u smislu nepoznavanja prava i pogrešnog i nezakonitog postupanja ‘Ibar-Lepenca’ i svih drugih organa, idealno bi trebalo da zaustavi rušenje na jezeru.“

Ipak, ne krije rezervu:

„Ne verujem da su prevelike šanse za to, ali one postoje.“

Za njega bi kratkoročno rešenje bilo da se uklanjanja zaustave dok se ne razreše imovinski sporovi, dok bi dugoročno trebalo regulisati status objekata i vlasništva.

„Da se generalno ‘Ibar-Lepenac’ ne ponaša kao neki samovlasni, apsolutni vlasnik jezera i zemlje oko njega, jer on to zapravo i nije.“

„Ovo već zadire u pravo na dom“

Nenezić upravo dolazak postupaka do porodičnih kuća vidi kao granicu iza koje čitavo pitanje dobija dodatnu dimenziju.

Prema njegovim rečima, više se ne radi samo o vikendicama i objektima za povremeni boravak, već i o ljudima koji na ovom području stalno žive.

Zato ocenjuje da akcije sada „nemaju više samo karakter čišćenja jezera od nekih kvazi, nazovi ilegalnih objekata“.

„Već zadire u neka ljudska prava, pravo na dom i tako dalje, koja su, mislim, zagarantovana svuda, pa bi trebalo da budu i na Kosovu.“