Volela bih da ne budem u situaciji da jednog dana biram između svog doma i normalnog života”, seče između razuma i emocija Milena Jevtić, dvadesetčetvorogodišnja studentkinja master studija Pravnog fakulteta u Mitrovici, sumirajući utisak o rodnom gradu čiju kičmu lome besomučni udari politike. Sigurnost više nije osećaj kojim počinje dan, a ono što se najviše izmenilo nije izgled grada, već ljudi: „Nekada smo mnogo više planirali, družili se i razmišljali o budućnosti. Danas prvo razmišljamo da li će dan proći mirno.”

 

Kada se pre četiri godine doselila u Parteš, danas dvadesetosmogodišnja Marija Vasić je na bankomatu u Šilovu podizala prvo stipendiju, a potom i platu. Račune je plaćala u pošti, a kada bi joj ponestalo evra, u prodavnici bi doplatila dinarima. Kao treptaj i kao večnost, sa anesteziranošću, baš kao da se nekome drugom dogodilo, tiho se osvrće: „Neverovatno mi je kad se setim da je tako bilo kad sam došla. To je već postalo istorija za naš svakodnevni život.”

Kontinuitet svakodnevice, koji se prevodi i u zaštićenost, a koji se preko noći, iznova i iznova, raznosi u parčiće, sa čučećim, zlokobnim pitanjem: šta je sledeće, opisuje šestoro mladih sagovornika KoSSev-a govoreći o rapidno opadajućim parametrima života. Dok se njihov svet munjevito menja, jasno detektuju sistematsku nepravdu.

 

U Gračanici se ostanak meri i time da li će biti sigurnog posla. U Štrpcu se mladi pitaju gde će graditi život. Nekoliko stotina kilometara zapadnije, u Brestoviku kod Peći, odgovor na pitanje o budućnosti stiže bez oklevanja i ublažavanja. A onaj ko je već otišao kaže da ga svaki povratak iznenadi, iako unapred zna da će biti gore.

 

„Budućnosti u mom mestu nema. Stanovništvo je pretežno starije, a mladi zbog školovanja i posla redovno odlaze, i retko ko se vrati”, otvoreno će dvadesetpetogodišnja studentkinja srpskog jezika i književnosti, Marta Dašić.

Umorni i zatvoreni

„Navikli smo da živimo sa neizvesnošću, ali to ne znači da je ona postala normalna. To utiče na svakog od nas – na naše planove, raspoloženje i osećaj sigurnosti”, nastavlja Milena Jevtić. Sugrađane opisuje kao umornije i zatvorenije nego ranije, kao ljude koji sve više žive od danas do sutra.

 

Za Mariju Vasić, diplomiranu novinarku, taj pomak je merljiv i konkretan: nestao je način na koji se decenijama plaćalo, primalo i doniralo: „Prvi žiro račun otvorila sam u Šilovu, u tadašnjoj Komercijalnoj banci”, kaže. U dinarima se, nastavlja, doniralo i preko humanitarnih organizacija: „Za tako kratak period to su jako krupne promene. Sada mi to deluje daleko i nezamislivo, kao da je bilo pre dvadeset godina, a ne pre četiri.”

Opisujući koliko se okruženje u kome živi izmenilo poslednjih godina, Andrija Denić (26) iz Gračanice kao dva najkrupnija zaokreta navodi bezbednosnu situaciju i odlazak mladih: „Najviše se oseća promena u svakodnevnom životu ljudi, njihovom osećaju sigurnosti i pogledu na budućnost”, priča Gračaničanin. To, dodaje, nije zaobišlo ni njegovu porodicu, pre svega kroz osećaj neizvesnosti.

 

Govoreći o tome šta se u Štrpcu izmenilo, dvadesetdvogodišnja studentkinja prava, Marija Milosavljević primećuje da se kao mladoj osobi to najviše vidi u načinu života i u tome kako mladi razmišljaju o svojoj budućnosti.

 

„Sve više razmišljamo o obrazovanju, zaposlenju, mogućnostima koje imamo i o tome gde ćemo jednog dana graditi svoj život. Ipak, ono što mi je posebno drago jeste da su, uprkos promenama, ostale neke vrednosti koje su karakteristične za naš kraj. Ljudi se i dalje poznaju, druže i pomažu jedni drugima, a porodica i zajedništvo imaju veliki značaj”, naglašava.

Zato u prvi plan stavlja upravo potrebu za većim mogućnostima za mlade: „Mladi žele više sadržaja, aktivnosti i prilika da pokažu svoje znanje i talente. Volela bih da se u budućnosti još više radi na tome da mladi imaju razlog da ostanu, ali i da se jednog dana vrate u svoj kraj”, smatra.

 

Marta Dašić to vidi u brojkama. Demografska slika Brestovika se, kaže, poslednjih godina ozbiljno pomerila, a najveći teret nosi omladina, čiji broj iz godine u godinu opada: „Moje okruženje se znatno promenilo, posebno kada je reč o demografiji. Dosta mladih ljudi se odselilo u potrazi za boljim životom. Uticalo je na sve, posebno na omladinu, čiji je broj sve manji.”

Jovan Zafirović, dvadesetdevetogodišnji satiričar, primoran da parče hleba zatraži van kosovskog sunca, smatra da se prava razmera vidi tek sa distance: „Dok sam živeo na Kosovu, promene su se osećale, ali to nije bila izraženost koja je očigledna. Stvari su se menjale tiše. Sada me, i pored razumevanja da će u danima koji slede biti sve tragičnije, ipak iznenadi veličina promene.”

 

„Iseljavanje, besposlenost, pritisci, pretnje, ucene, egzistencijalna ugroženost, strah, strepnja, očajanje, apatija. Sve to dostiže vrhunac. Kao da je scenario za živote Srba pisao lično Orvel”, priča. Upitan kako je sve to na njega uticalo, odgovara – odlaskom: „Nisam mogao da prihvatim igru pod tim scenarijem u kome ću biti žrtva i sredstvo za potkusurivanje nečijih ličnih interesa.”

Zajednica se sve teže broji

Prema popisu stanovništva na Kosovu, uz procenu za četiri opštine na severu, gde je popis uglavnom bojkotovan, kosovska Agencija za statistiku zabeležila je 1.602.515 građana. Srbi, prema tom popisu, koji osporavaju srpske nevladine organizacije koje se bave ovom temom, čine 2,3 odsto stanovništva.

 

Koliko Srba danas ukupno živi na Kosovu, nije moguće utvrditi sa sigurnošću, jer se podaci razilaze. Raspon ranijih procena je širok. Godine 2013. govorilo se o 146.128 Srba; predsednik Srbije Aleksandar Vučić je 2019. naveo da je 2017. na Kosovu živelo oko 95.000 Srba; prema Centralnoj izbornoj komisiji Kosova, na lokalnim izborima 2021. godine u deset opština sa srpskom većinom pravo glasa imalo je oko 100.000 birača, a na vanrednim izborima na severu 2023. godine više od 46.000.

Sloboda govora je mera bezbednosti

„Bezbednost nije samo odsustvo sukoba. To je mogućnost da bez straha planiraš posao, školovanje, porodicu ili običan izlazak. Taj osećaj nam često nedostaje”, naznačava Milena Jevtić govoreći o sukobu politike i svakodnevice na severu Kosova.

 

U Kosovskom Pomoravlju situacija je decenijama ista, ističe Marija Vasić, Srbi i Albanci „generalno žive dobro i bez većih incidenata”, ali ni takva atmosfera nije pošteđena straha: „Plaše nas različiti procesi koji se vode na takav način da ih mi, bar medijski, pratimo kao nedovoljno transparentne i nedovoljno pravične, kao procese u kojima za Srbe važi jedan zakon, a za ostale drugi. Zbog toga Srbi ne samo u Pomoravlju nego i šire strahuju za osnovna građanska prava: slobodu kretanja, zaštitu imovine i slobodu govora.”

Direktno ugroženim smatra jezik i nasleđe – kroz politike koje se, kako podvlači, „sve više pooštravaju, i kroz pravila koja se menjaju iz dana u dan, a odnose se konkretno na srpsku zajednicu i na Srbe koji na Kosovo dolaze” – „Mene lično najviše brine sloboda govora. Ona nije ugrožena samo na papiru i u medijima, nego i u svakodnevnom životu. Razmišljamo o tome da li je u redu pustiti određenu našu pesmu ili prosto govoriti. To je atmosfera koja se uvukla u sve nas i na koju se, nažalost, polako počinjemo navikavati i prilagođavati joj se. Postaje nam neka nova normalnost. Dokle će to tako ići i koje će se granice pomeriti, ne znamo ni mi sami.”

 

Sa centralnog Kosova, Andrija Denić bezbednost svodi na mogućnost normalnog funkcionisanja: „Najvažnije je da ljudi imaju osećaj sigurnosti u svakodnevnom životu i da mogu normalno da funkcionišu, rade i brinu o svojim porodicama”, govori.

Štrpcu Marija Milosavljević apostrofira da je bezbednost preduslov da se ljudi osećaju sigurno i da mladi imaju slobodu da se školuju, rade i planiraju bez straha i neizvesnosti. U pećkom kraju, Marta Dašić opisuje raskorak između materijalne i psihološke sigurnosti: „Vlada veliki strah među ljudima, jer niko ne zna šta nas čeka sutra. Iako su ljudi donekle ekonomski osigurani, niko ne zna šta donosi jutro.”

 

„Bezbednost ne postoji. Posle ovakvog institucionalnog i vaninstitucionalnog nasilja prema Srbima, i da zaista, nekim čudom, bude bezbedno – Srbi neće poverovati”, zaokružuje Jovan Zafirović.

 

I tu je život Srba u zamršenom i beskonačnom vrtlogu odmeravanja šta je prelomna tačka trpljenja: osećaj, bezbednost, ekonomija ili perspektiva.

 

Posao kao mera opstanka

Prema istraživanju Agencije za statistiku Kosova iz marta 2026. godine, stopa nezaposlenosti na Kosovu je 13,9 odsto, ali podataka za srpsku zajednicu nema. Andrija Denić ključnim pitanjem smatra radna mesta.

 

„Kada je ekonomija u pitanju, mislim da je najvažnije obezbediti više stabilnih i dobro plaćenih radnih mesta, posebno za mlade. Troškovi života su sve veći, pa je ljudima potrebna veća finansijska sigurnost i mogućnost da od svog rada mogu normalno da žive.”

 

Potencijal, smatra, postoji – u novim ulaganjima, razvoju malih biznisa i otvaranju prilika za mlade: „Za mene je pravi prosperitet kada čovek može od svog rada pristojno da živi i kada ne mora da razmišlja o odlasku iz svog mesta da bi imao bolju budućnost.”

Marija Milosavljević potvrđuje da je mogućnost zaposlenja u Štrpcu među presudnim faktorima u odluci mladih da li će ostati: „Štrpce i Brezovica imaju mnogo toga što može da bude osnova za dalji razvoj: prirodne lepote, planinu i potencijal za turizam, ali i ljude koji su vezani za ovaj kraj. Volela bih da Brezovica i Štrpce napreduju, ali da pritom sačuvaju ono što ih čini posebnim – prirodu, tradiciju i zajedništvo među ljudima.”

 

I Milena Jevtić objašnjava da je to jedan od razloga zašto se mladi iseljavaju: „To je možda i najveći gubitak – kada iz grada odlaze ljudi koji bi trebalo da budu njegova budućnost. Bez ekonomske stabilnosti nema ni ozbiljnog razvoja ni prosperiteta. Ne odlaze zato što to žele, već zato što misle da nemaju izbora.”

Marija Vasić dodaje da se decenijska stagnacija, potezima vlasti u Prištini, pretvorila u pogoršanje iz godine u godinu: „Sada su ugroženi i zdravstvo i prosveta, i to visi o koncu. A i da nisu ugroženi, tu više prosto nema mesta za mlade ljude. Za one koji su ambiciozni, to nije bogzna kakva poslovna prilika.”

 

Novih ekonomskih inicijativa nema, pojašnjava, kao ni državne podrške: „Sve je nekako stalo i zamrlo, kao da su svi zaboravili da mi ovde stvarno moramo i da živimo i da hranimo decu – nego se bavimo time ko je šta izjavio i šta je nova zabrana.”

 

Jovan Zafirović konstatuje očigledno: ekonomske stabilnosti nema „ako niste lojalni, ako se niste odrekli sebe i svojih principa, svog dostojanstva” – „Besposlenost, egzistencijalna ugroženost, skučenost, nemogućnost ostvarivanja potencijala – to jesu razlozi, ali nisu uzroci. Uzrok je drugo. Mnogi Srbi su napustili svoje domove i iselili se sa Kosova i Metohije ne samo zbog pritisaka, institucionalnih i vaninstitucionalnih, od strane Albanaca, nego i zbog lokalnih „predstavnika Srba”, onih koji vedre i oblače. U svemu tome se ja ne izdvajam.”

Ostati ili otići?

On perspektivu meri ciframa koje se, skreće pažnju, same nameću: „Da ima budućnosti, ne bismo imali toliki odliv stanovništva sa Kosova i Metohije.”

 

Poslednji podaci nevladine organizacije Aktiv iz 2025. godine ukazuju na to da 65 odsto Srba poznaje nekoga ko je napustio Kosovo u poslednjih godinu dana. U opštinama južno od Ibra 81,9 procenata ispitanika izjasnilo se da je neko iz njihovog okruženja otišao sa Kosova u poslednjih godinu dana. Na severu je procenat 48 odsto. Trećina ispitanika izrazila je direktnu nameru da ode – 19 odsto i potencijalnu – ukoliko bi im se ukazala prilika – 15 procenata.

 

Godinu ranije, analiza Aktiva za 2024, ukazala je da je čak 70,9 odsto ispitanika sa severa Kosova poznavalo nekoga ko se odselio, da je odluka o ukidanju platnog prometa u dinarima te godine pogodila 90 odsto Srba i da je 91,2 odsto građana reklo da se situacija ne odvija u dobrom smeru.

Srce kaže da želim da ostanem. Ovde sam odrasla, ovde su moja porodica, prijatelji i uspomene. Teško je zamisliti život negde drugde. Ali razum govori da čovek mora da razmišlja i o kvalitetu života i budućnosti svoje porodice”, iskreno će Milena Jevtić, dodajući da bi najviše volela da nikada ne mora da bira.

 

Gotovo istim rečima obrazlaže i Andrija Denić u Gračanici, koji za razliku od vršnjaka koji su otišli svoju budućnost i dalje vidi tamo gde je odrastao: „Ovde su moja porodica, prijatelji i ljudi sa kojima sam odrastao, pa mi je važno da svoj život gradim upravo ovde.”

 

Ni kod jednog ni kod drugog taj ostanak nije bezuslovan. Milenin zavisi od mogućnosti da se radi, napreduje i od života bez stalnog osećaja neizvesnosti; ako toga ne bude, „biće sve teže objasniti mladima zašto bi ostali”.

Andrija nabraja isto: „Ostanak najviše zavisi od mogućnosti da imam siguran posao, stabilna primanja i dobre uslove za život. Ukoliko toga bude, moja želja je da ostanem i ovde nastavim da gradim svoju budućnost.”

 

„Plaši me što nas je svake godine sve manje. Najviše bih volela da moj grad ponovo bude mesto u kojem mladi planiraju život, a ne odlazak”, poručuje Jevtić. Do bolnog raskršća pred tom važnom odlukom daje doprinos uverenju da grad ima budućnost, sa kolegama organizuje i učestvuje u protestima studenata.

 

Denić budućnost Gračanice opisuje kao izazov, ali ne i kao izgubljenu stvar, bez nade: „Voleo bih da se više ulaže u infrastrukturu, obrazovanje, privredu i sadržaje za mlade. Ako se stvore bolji uslovi, verujem da naše mesto može da ima budućnost i da ne mora da se suočava sa stalnim odlaskom stanovništva.”

Marija Milosavljević veruje da mladima nije dovoljno samo radno mesto. Potreban im je i kvalitetan društveni život: sport, kultura, prostor za druženje i razvijanje talenata, kao i mogućnost da učestvuju u životu sredine: „Imamo mnogo mladih ljudi koji imaju ideje, energiju i želju da nešto urade, samo im treba pružiti priliku”.

 

Sebe vidi tamo gde je odrasla, sa pravničkim znanjem primenjenim na korist i njoj i zajednici – „Kao studentkinja prava verujem da su obrazovanje i znanje najbolji način da mladi doprinesu svom društvu. Zato bih volela da imamo još više prilika da se obrazujemo, razvijamo i jednog dana svojim znanjem doprinesemo mestu iz kog dolazimo”, ističe i zaključuje: „Štrpce i Brezovica nisu samo mesto u kojem živim. To je moj dom, moje detinjstvo i deo mog identiteta. Zato bih volela da ih pamtim ne samo kao mesto iz kojeg sam potekla, već i kao mesto u kojem sam mogla da ostvarim deo svojih snova.”

Život u selima u okolini Peći izgleda tužno izvestan: „Svoju budućnost, nažalost, trenutno ne vidim u svom mestu, iako je to nešto što bih najviše volela i o čemu sam ceo život razmišljala i čemu sam se nadala. Na to utiče mnogo faktora koji, nažalost, nisu lako rešivi, kao što su zaposlenje i opstanak dece i omladine”, dodaje Marta Dašić.

 

Marija Vasić i njen suprug ostaće u svom Partešu, svesni da će odluka zavisiti isključivo od njihove sopstvene volje i snage da izgrade normalan život za svoju decu: „Rešeni smo da ostanemo i da ne odustajemo, uprkos tome što nemamo nikakvu podršku države Srbije, niti blagonaklonost prištinskih vlasti. Ali to je naša zemlja, to je naša dedovina, to je naš dom. Za svoj dom ćemo se boriti tako što ćemo se svim silama truditi da u njemu ostanemo i što ćemo se boriti za pravo na slobodu i dostojanstven život tamo gde smo rođeni i gde su rođena naša deca. To nam niko ne može oduzeti nikakvim zakonom ni propisom.”

Druge motiviše humanitarnim radom u okviru organizacije „Kosovsko Pomoravlje”. Ove godine organizovala je četvrtu letnju školu u Štrpcu, koju je pohađalo 40 mališana iz vitinskog i gnjilanskog kraja, Štrpca i sa centralnog Kosova. Pojedinačni napori ne mogu promeniti pakao u kome Srbi žive, ocenjuje Jovan Zafirović. Iako razloga za optimizam nema mnogo, spreman je da se osloni na zrnca nade: „Uprkos sadašnjoj vlasti u Beogradu, Prištini i licemernom Zapadu, zbog čega trpe Srbi, i zbog čega nemam mnogo razloga za optimizam, verujem da će preživeti.”

 

piše: Jelena L. Petković