Ovaj tekst, sticajem mučnih okolnosti posvećen je nesrećniku na čelu ministarstva prosvete. Čoveka znamo kao siluetu koja tumara na mrtvoj straži odakle se kontroliše zatiranje uma. D.V. Stanković je skoro savršena naprava za takve stvari. Izabran je nepogrešivo iz magacina toksičnog oružja, čudak koji čezne za zatvaranjem i razaranjem. Izvučen je odatle nepogrešivom čudovišnom rukom i postavljen za prekog sudiju srpske prosvete.
Više godina se pojavljivao kao „politički analitičar“, pripadnik novog zanimanja među tumačima opštih mesta. Naravno da nije imao pojma, njegova su zapažanja bila limitirana tesnim horizontima i ulizičkim naporima prema izvoru nove dogme. Depresije u znanju i stilu popunjavao je neprijatnom agresivnošću i pokazivanjem vernosti. Svoju titulu doktora filozofije isticao je kao atest koji bi mogao da ukazuje na slobodarsko obrazovanje i toleranciju. U njegovom slučaju sve se svelo na tvrdu propovedničku doktrinu i opsesivne militarne sklonosti. Obrazovanje nije doprlo do njega. Ministar je konačno formiran kao podnarednik u prosveti.
To ga je dovelo do savršene ideje da je sve probleme lako rešiti. Recimo, ukidanjem obrazovanja i uvođenjem drugih mogućnosti. Bila bi proizvedena nova generacija podobnih klonova: nepismena, nesklona slobodama i pobunama, idealna za podanike koje ne treba tući da bi bili mirni. Mogu da žive kao Amiši, pripadnici Starog reda svetosavske menonitske crkve. Sa osam razreda osnovne škole, što bi bilo sasvim dovoljno za uzgoj.
Kako bi očistio škole od pameti i bio gospodar učenja uz svoju funkcionalnu nepismenost, taj podoficir pokušava da izbaci politiku iz škola. To je deo refleksne animalne odbrane od pobune. Koja je, kao i politika osnovno demokratsko pravo. Ali tobožnji profesor D.V.S. ne razume demokratiju, niti se ikada bavio demokratskim odgovorom na diktaturu kojoj želi da pripada. Tako je on uporan u svojoj neukosti, uveren da je neznanje kao moć sasvim dovoljno da se radi bilo šta, pa ga valja podsticati svim sredstvima.
Deca su pošla u školu, nesigurna i prilično tužna. Nije bilo uobičajene radosti i velikih roditeljskih uzbuđenja. Neveselo je počela školska godina uz sablasnog ministra, koji već ima visoko mesto u galeriji režimskih fanatika. Mnogih nastavnika i direktora na koje su se deca navikla i zavolela ih - nema u školama. Biće ih sve manje.
Fotografije na kojima se vidi deo frikovskog života i bezličja, (istraživanje dubokih tajni leve nozdrve) pokazuju da ministar ne mari za estetiku i dobre običaje pristojnog vladanja. Ali jeste u skladu sa sobom i svojom misijom i nakaznom etikom. Tako je napravljen, to je on. On je primerak čoveka novog doba, najbolji proizvod evolucije koja je krenula unazad.
