Piše: Dragutin Nenezić

Dinamika događaja vezanih za Univerzitet u Prištini s privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici postaje sve intenzivnija kako se bliži 15. mart, a narativi sve haotičniji. Imamo peticiju nastavnika i saradnika Pravnog fakulteta, kao i peticiju profesora i studenata, promovisanu na tribini održanoj u utorak, na kojoj sam imao čast da učestvujem. Održana je tribina u Podgorici, danas u 18h predstoji tribina na Pravnom fakultetu u Beogradu (na kojoj nažalost neću biti, ali sve ovim putem pozivam da na nju dođu), a u ponedeljak u Banjaluci. Pokrenuta je inicijativa u Narodnoj skupštini, oglasili su se studenti u blokadi, SANU i navijači Crvene zvezde (citirajući Duška Čelića). Dragiša Mijačić je izašao sa vrlo egzaktnim podacima, koji su dočekani redukcionizmom na granici sa otvorenim rasizmom od strane Albanaca.

Što se zvaničnog Beograda tiče, održan je brifing u Briselu, a u zvaničnoj vesti o tome na sajtu Kancelarije za KiM, Univerzitet se spominje svega jednom. Nezvanično, na Univerzitetu se moglo čuti da je rektor to malo drugačije najavljivao, a posle brifinga se moglo čuti i opšte raspoloženje službenika obe kancelarije posle brifinga nije bilo najsjajnije.

Čini se da Univerzitet nije tema briselskog procesa, dok se školstvo i zdravstvo mogu samo integrisati, u perspektivi kroz ZSO – opet, voleo bih da me neko demantuje.

U zvaničnoj Prištini, Besnika Bisljimija, koji je najavljivao tu integraciju, je zamenio Glauk Konjufca. Generalno, čini se da je tamo sad prioritet izbor predsednika, uz inicijativu za izmenu ustava (koja za Srbe može biti opasna ako uspe – o tome više dole).

15. mart simbolički dočekuje flajerom na kome piše OVK, potpuno u duhu aktuelne proslave Adema Jašarija. Ovde se čini da odlaganje primene zakona o strancima nije opcija, pa bi valjalo videti šta ona stvarno može da donese.

Šta će (verovatno) biti oko ili posle 15. marta

Moja pretpostavka je da primena zakona o strancima neće biti gromoglasna, te u tom smislu treba i prilagoditi očekivanja u našoj javnosti. Mislim da 16. marta neće nastupiti nikakav masovan egzodus, već će se efekti primene tog zakona osetiti postepeno u jednom dužem periodu, koji se najverovatnije može meriti mesecima, ako ne i godinama.

Neko mora biti prvi kome će se boravak uskratiti, i ko će to biti trenutno ne možemo znati, ali to ne znači da u opasnosti nisu svi studenti i profesori Univerziteta koji nemaju kosovska dokumenta, i to je po meni najveća opasnost od primene ovog zakona u prvom periodu.

Studenti i profesori Univerziteta čine moguće i polovinu stanovništva Severne Mitrovice, i svako osipanje u tom smislu ima loše posledice, kako stvarne (demografske, ekonomske i političke), tako i simboličke.

Dalje, Univerzitet se napada i zahtevom za iseljenje, a rok od 30 dana ističe koji dan pre 15. marta. To je formalno odvojeno od primene zakona o strancima, ali je bez sumnje sinhronizovano.

Prvi zahtev svakako ne mora biti i poslednji, ali je u ovom trenutku teško predvideti kako će se prištinske vlasti ponašati ako se Univerzitet njemu ne povinuje. Može se samo pretpostaviti da će se, iz obzira prema međunarodnom faktoru, izbegavati nagle i nasilne mere, i tu dolazimo do pitanja šta se može uraditi kako bi se Univerzitet odbranio.

Šta se može uraditi

U kosovskom pravnom sistemu, i dalje tvrdim da se može uraditi mnogo toga, što se i dalje ne čini, iz razloga što to formalno može uraditi na prvom mestu Univerzitet, a zatim i opština Severna Mitrovica, a koji se drže pasivno – i ako dođe do loših posledica, za njih će primarno biti odgovorne prištinske vlasti, ali će odgovornost za nedelovanje u određenoj meri imati i rukovodstva Univerziteta i opštine Severna Mitrovica.

Ponavljam ono što sam izneo na tribini u utorak: ja ne insistiram na pravnim merama u kosovskom pravnom sistemu zato što ga volim, već zato što je Beograd kroz briselski proces nametnuo njegovu primenu.

Isto tako, dovoljno sam puta pisao i govorio o tome šta se može preduzeti, i više ne želim da se ponavljam, već ću samo zaključiti da – svako ima dobru volju, mene uvek lako može kontaktirati da u tom smislu pomognem, kako sam i do sada činio.

Drugi vid delovanja u kosovskom pravnom sistemu je na onima koji budu proterani usled primene zakona o strancima, i u tom smislu takođe stojim na raspolaganju, sa brojnim kolegama s obe strane administrativne linije koje su izrazile spremnost da se u tom smislu aktiviraju.

Politički, vidljivo je da aktivnosti postoje, pre svega usmerene na komunikaciju s međunarodni faktorom, i to na različitim nivoima, od Srpske liste do manje ili više neformalnih grupa profesora i osoblja Univerziteta.

Ono što tim aktivnostima nedostaje je konkretizacija, i bez nje će one ostati ograničene isključivo na političku ravan. Drugim rečima, one jesu dobre, ali se samo njima ne može sačuvati Univerzitet, i u tom smislu će isto moći da se postavi pitanje odgovornosti.

Kada je u pitanju politika u Prištini, ovde se mora istaći rizik da, ako prođu izmene ustava koje su trenutno usmerene na izbor predsednika, postoji rizik da se isto tako ekspresno usvoje izmene usmerene na smanjivanje kolektivnih prava Srba zagarantovanih Ahtisarijevim planom i kosovskim ustavom.

Od ključnog je značaja da se to zaustavi aktivnim protivljenjem Srpske liste da glasa za bilo kakve izmene ustava, a koje direktno i izričito ne poboljšavaju položaj Srba.

U međuvremenu od kako je tekst napisan, raspuštena je skupština u Prištini. To pre svega znači da neće biti mogućnosti da se uvede bilo kakav zvaničan moratorijum na primenu zakona o strancima koji bi podrazumevao njegovu izmenu, te da će povrh svega postojeća situacija biti zakomplikovana i eskalacijom političke krize. Koliko će različiti politički akteri koristiti situaciju na severnom Kosovu radi sticanja političkih poena, ostaje da se vidi.

S druge strane, iako pozdravljam inicijativu Jelene Pavlović u Narodnoj skupštini Republike Srbije (i čestitam joj na dolasku u Kosovsku Mitrovicu, čime je dala primer svima), mislim da su tu dometi ograničeni.

Briselski proces je odavno „izbačen“ iz srpskog parlamenta, pa samim tim bilo kakvo problematizovanje posledica istog (a situacija sa Univerzitetom to bez sumnje jeste) podrazumeva njegovo vraćanje tamo. Ako za to nedostaju glasovi, bilo određenog dela opozicije, bilo vlasti, to znači da se oni koji ne glasaju saglašavaju sa ovakvim stanjem, i za to će neminovno snositi odgovornost, barem pred sudom istorije.

U vezi s tim, možda bih predložio da se posebno razmotri pitanje priznavanja diploma Univerziteta u slučaju da se njegov status promeni. To brine sve njegove sadašnje studente i njihove roditelje, isto kao što slično pitanje brine i roditelje školaraca u srpskom sistemu na KiM. To su realni životni problemi, kao što je realan problem i eventualno izmeštanje Univerziteta, i mogu se (donekle) rešavati na ovaj način.

Konačno, osvrnuo bih se i na pitanje prenosa osnivačkih prava nad Univerzitetom na neki entitet koji uživa pravni subjektivitet u kosovskom pravnom sistemu. Ta ideja, koju spominju pojedinci poslednjih dana, jeste zanimljiva, ali podrazumeva saglasnost obe uključene strane – i Republike Srbije kao osnivača, i onoga na koga se ta prava mogu preneti. Bez toga, ta ideja je pravljenje računa bez krčmara.

Šta ne treba raditi

Kad sam već kod krčme, osvrnuo bih se i na jednu pojavu koja je uzela maha ovih dana. To je kritika svega i svakoga, na talasu bavljenja ovim problemom u javnosti.

Mogli smo čuti razne kritike usmerene pre svega na profesore Univerziteta – zašto se oglašavaju tek sad, šta su radili u prošlosti itd. Mislim da sada prioritet treba da bude na borbi, jer je za nju vremena sve manje, a za kritiku svakako ima vremena.

Ako se već probudio širok krug društvenih aktera, i ako ta budnost, kako se može videti iz prvog pasusa, seče postojeće podele u društvu (i istovremeno pravi novu podelu – na one koji se ovim bave, i one koji se ovim ne bave), šteta je da ona bude potrošena na namirivanje nekih ličnih računa. Kada i ako se Univerzitet sačuva, to će se onda lakše raditi tada. Ako se pak to ne desi, uzalud sve.

Za kraj, ispričaću vam priču o jednom od mojih kumova sa KiM. Upoznao sam ga u drugom talasu mog otkrivanja KiM, koje je počelo pre tačno 20 godina. U tom talasu, 2008. godine sam dolazio kao student, i spavao u studentskim domovima u Kosovskoj Mitrovici, nekada kao gost, ali nekada i kao „ilegalac“ tj. kod njega u sobi. Moralni dug prema Univerzitetu zbog tog gostoprimstva delimično otplaćujem i svojim bavljenjem ovom temom.

Elem, moj kum je, kao i skoro pa svi stanovnici severnog Kosova, podložan iskušenjima loših međuljudskih odnosa. Ali on, kao i većina mojih prijatelja sa severnog Kosova (osim onih koji su izabrali ili morali da odu), tamo i dalje živi sa svojom porodicom.

Univerzitetu i profesorima mnogo toga zamera, i opravdanog i neopravdanog, ali je svejedno svojim ostajanjem voljan da se bori. I to mogu da kažem za svakoga ko je ostao. Ako uprkos tome bude primoran da ode, otićiće pre svega zbog školovanja deteta. I to takođe mogu da kažem za svakoga ko je ostao.

To je srž problema, i to nam govori kolika se opasnost nadvila. Ne postoji veća potreba za solidarnošću u ovom trenutku, od one koja se tiče upravo te dece, i generacijama dece koja već decenijama rastu u krajnje nenormalnim okolnostima. Samo kroz tu solidarnost, stičemo moralno pravo da se bavimo i drugim gorućim temama, društvenim krizama i svetskim sukobima, a bez nje smo obični licemeri.

Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. KoSSev nije autor teksta.