Pisac i novinar Vanja Bulić boravio je prošle nedelje na Kosovu povodom promocije romana „Madonin soko“. U razgovoru za Kim radio govorio je o Kosovu, novinarstvu koje je nestalo, podelama u društvu i vremenu u kome, kako kaže, romani postaju prostor slobode.

U vremenu kada brzina informacija potiskuje njihovu dubinu, Vanja Bulić se u svojim odgovorima dotakao odnosa medija i istine, ličnog iskustva i kolektivnog pamćenja, ali i mesta književnosti koje se ubrzano menja u našim životima.

Gospodine Buliću, kada ste pre ovog dolaska radi promocije „Madoninog sokola“ i vaših ostalih knjiga, poslednji put boravili na Kosovu? U arhivi Kim radija je zabeležen vaš boravak u Mitrovici u junu 2010. prilikom promocije knjige „Oko otoka“. Šta se dešavalo u međuvremenu?

– Prošle godine sam bio u ovo vreme ovde. Tada sam bio u manastiru Sokolica jer su mi trebali podaci. Pre toga sam bio opet prethodne godine, ja mislim dva puta. Inače, čini mi se da po dva puta godišnje… Jedino u vreme korone nisam bio. Možda me je čak i uhvatila ta korona, bio sam na književnoj večeri u Štrpcu. Ja pozovem, pitam: „Ko vam dolazi?“, kažu: „Imamo lokalne pesnike“. Ja im onda kažem: „Pa, i ja bih došao, što ne bih“.

„Kosovo nije ono što piše u srpskim novinama, niti ono što piše u ovdašnjim novinama. Treba doći pa videti“

Inače, u Beogradu je malo pogrešno. Kosovo nije ono što piše u srpskim novinama, niti ono što piše u ovdašnjim novinama. Treba doći pa videti. Ima neverovatna stvar, ja na književnim večerima, kad pitam ljude, neka dignu dva prsta ko je bio na Kosovu, pošto svi ratuju za Kosovo, po kafićima i u novinama, posebno u rubrikama „Krici i šaputanja“, „Odjeci“, kao što ide… Je l’ mi veruješ, možda dve ruke se dignu. A kad pitam, recimo, to su stariji ljudi, ko je bio na ekskurziji na Kosovu, tu nema jedan ili dvoje. U ono vreme, nekad… Što te samo dovodi do zaključka da su nas pripremali, i tada, da to nije naše, nažalost.

Lična iskustva i pogled na Kosovo

– Kako se vi osećate kad dođete ovde, apropo ove priče koju ste mi ispričali? Zašto nam je Kosovo, s jedne strane, „zavetna zemlja“ i „srce Srbije“, a s druge strane, iza devet brda i ogledala?

– Ja sam u vojsci bio na Kosovu, bio sam u Prizrenu. Zašto je tako? Prvo, mislim, ima ljudi koji nikada nisu otišli u rodno selo, koji žive u onom delu gde nemaš problema. Mislim da smo nekako, svi su na rečima slatki, a niko ne bi da izlazi iz nekog svog ličnog komfora. A posebno ovo, zavetno, što ti kažeš, zavetno, pa Kosovo, pa ono… Ne znam, nekako, bojim se da ne upadnemo mnogo u politikanstvo i u politiku, to ne bih želeo, zaista. Ja o tome volim da pričam i ovo je za mene Srbija i dalje, to moram da priznam, kad sam tamo gde mogu i oni koji se ne slažu sa mnom da sednemo pa da popričamo. Mislim, problem je veliki. Treba samo razmisliti o devedesetima pa naovamo. Šta smo sve preživeli, svi zajedno, vi ovde i mi tamo, a posle vi, uglavnom, od ’97. pa nadalje. I čini mi se da je, ako razmišljamo trezveno, mi smo bili pokazno mesto za ono što će se dogoditi u mnogim delovima Evrope. Tako da je nekako otupljen taj način razmišljanja povezanosti Kosova i šta smo, odakle smo. Govorim o svim narodima bivše Jugoslavije. E, sad, sve bih to mogao da shvatim da se to nije dogodilo i unutar same Srbije, kao što je pukla Juga. Pucamo po šavovima unutar.

Zato mislim da je nešto najveće, nešto najlepše što nam se dogodilo, to je bio onaj susret studenata Novopazaraca i Beograđana. I onda se, na nesreću, dogodi onaj jedan dolazak sa Kosova. Ja ne razmišljam o tome ko, kako i zašto su krenuli. Ovo govorim zbog toga da smo se tako nekako izdelili, ja sam plakao kao dete kad sam gledao, kad su se ono dvoje sreli, „Pa, gde si ti meni“. Nisu se videli tako dugo. Kao da su nam uvalili u glavu taj neki autošovinizam, da nema gorih od nas. Ja, kad počne neka priča „ne treba nam drugi neprijatelj, mi smo sebi najveći neprijatelji“, to nam se događa zaista da smo mi nekada sebi neprijatelji, ali nismo ni gori ni bolji od ostalih naroda. Ali da smo bili pokazna nekakva vežba za ono što će se dogoditi, što se događa u svetu danas – jesmo zaista. I to plaćamo danak jer smo bili među prvima. Ja se sećam ’98. godine kad se pojavila karta. Ne ’98, pardon, ’88. godine se pojavila neka karta kako će izgledati Jugoslavija za nekih deset godina. Mislim, svi su govorili – teorija zavere. Ispalo je da nije teorija. Zavera – jeste. Kao da smo pripremani dugo, više sa strane, i da smo upali u tu neku zamku.

Kad smo kod pokaznih vežbi, znate li da na Kosovu od koronavirusa nema dnevne štampe na albanskom jeziku, a srpska godinama ne može da pređe preko administrativnog prelaza?

– Znači, ispiranje mozga, sad je totalno ispiranje mozga. Mada, iskreno rečeno, novine, one su doprinele dosta, kad pričamo o ispiranju mozga, da se dogodi upravo to. Sad više nisu ni potrebne. Toliko su nas pripremili da smo izbrisani skroz.

Pisanje romana i literarna inspiracija

Pomenuli ste svoj nedavni boravak u Sokolici. Kako je Sokolica završila u romanu „Madonin soko“?

– Jednostavno, ovo je meni 11. roman sa glavnim junakom Novakom Ivanovićem u kome… Na istu caku je sve to. Ono, rešiš tajnu iz prošlosti, rešiš ono što se događa danas, naravno. Ali, onda mi je najlepše tu da uzmem nešto, kad već pominjem prošlost, nešto vezano za istoriju. Ili je to neka relikvija, ili neka religijska priča. I onda, meni se još nije dogodilo da su mi našli grešku u tom delu. Ali, često ljudima izgleda nelogično sve, pošto je kod mene u drugi deo trilera umešan. I onda, pošto kad pišeš triler moraš sve vreme da varaš čitaoca, da ga navlačiš prema kraju, onda više ne znaju da li si ga lagao u onom delu ili nisi. Zato su mi slatke književne večeri. Znam da će biti i takvih pitanja. Bogorodica Sokolička, ja sam ranije, kada je bila ona izložba 2004. u Metropoliten muzeju (The Metropolitan Museum of Art, The Met), čitao sam kod nas šta je izazvala, kakvu buru emocija je izazvala u Americi Bogorodica Sokolička na toj izložbi jer je izabrana među 20 eksponata najvažnijih dela kulture Vizantije iz tog vremena. A tada su, uglavnom, rađene freske i ikone, a malo skulptura.

„Sveta seljanka“

Ona je, opet, kad sam došao do tog nekog… pre nego što sam došao ovde u manastir, pa sam iščitavao polako… Setio sam se toga, kad sam pročitao taj esej Rastka Petrovića o Bogorodici Sokoličkoj gde je on naziva „Sveta seljanka“. Ona je bila prekrivena tada, obučena, jer su ljudi… Ona je uvažavana kao da pomaže bezdetnim porodicama. Kao što kaže, ona je bila obučena jer su tada stavljali na nju robu. I on je nazvao „Sveta seljanka“. Ona je zaista likom sve, samo ne ono što je lik Bogorodice na ikonama i freskama. Kao da je onaj koji je radio, neku žiteljku, seljanku, kako je ovaj nazvao, stavio ispred sebe. Ista je priča i sa malim Isusom. Ali, meni je to bila divna priča, pošto sve što nam se događa… Ja sam knjigu iskoristio da ispričam kako se manipuliše nama i kako nam se krade ono što nam je najbitnije.

„Sve ono što ne mogu da napišem kao novinar – napišem u romanu“

Uvek mi padne na pamet, kada Albanci tvrde da su ovo njihovi spomenici. Samo jedno pitanje treba postaviti: „Zašto ih rušite ako su vaši?“ A to još nisam čuo da je neko od političara pitao, ili tamo da su u Briselu kad odu… Što ne kažu: „Pa, zašto rušite to što tvrdite da je vaše, ili prepravljate, kao što je sa hramom Svetog Nikole u Novom Brdu, gore. Prefarbali su jedan stub i vidim da uz pomoć Nemačke ambasade žele da pretvore to nešto u katolički hram. Tamo je jedino saška crkva i to ostaci su u delovima koji podsećaju na Sase, koji jesu bili katolici, ali su bili i rudari tamo. Pročitao sam taj esej, i još je predivno Deroko isto pisao, rekao, „ona je doletela preko brda“. Ima ta priča, postoji to, doletela tu. Da li je to bilo mesto na kome je ona zaista prvo bila, ili je došla možda iz Banjske, ali u to ne ulazim. To je druga priča. Ja sam napravio priču, dok je ona bila u Njujorku, da je neki milijarder američki gledao Bogorodicu i da je poželeo da je ima u svom muzeju. E sad, kako to ostvariti? Naravno, moraš mafiju malo da angažuješ, moraš prevrtljive političare, moraš malo svoje političare koje ćeš gurnuti u ambasadu, ovde. I tako sam napravio priču, triler priču od svega, a kroz triler priču provlači se ono što je vezano za Bogorodicu Sokoličku. Ali je, danas mi je zaista vreme došlo da ja sve ono što ne mogu da napišem kao novinar, mogu da napišem u svojim knjigama.

Idealni čitaoci i odnos prema istoriji

Zašto romanopisac Vanja Bulić nikako ne može bez novinara Vanje Bulića?

– Pa zato što je danas moj novinar Novak Ivanović u ovim knjigama omaž novinarstvu koga više nema. To je to. Dakle, meni svi kažu: „To je tvoj alter-ego“. Ajde, može biti da ja prepričavam malo svoj život novinarski iz vremena devedesetih i posebno iz vremena Duge. Ali danas nema tog novinarstva u kome… Nema žanrova novinarskih u kojima možeš da prepoznaš literarnu crtu, na primer. Ti nemaš reportaža više. Imaš na televiziji, ali to nije isto, to je slika. A gde je reč? Moja Duga je pobeđivala televiziju i sve što je vezano za video i ostalo tako što smo pisali u slikama. Dakle, dok čitaš tekst da imaš osećaj da to vidiš. Tako je posle moje reportaže „Osam dana u grobu“ nastao film „Lepa sela lepo gore“. Svi su rekli: „Ovo je filmska priča“. A naše je, to je ono što nam se dogodilo, uz jedan mali dodatak. Filma, knjige i ostalog ne bi bilo da nije bilo te neke literarne crte. Momak s kojim sam ja razgovarao, koji je bio u užičkoj bolnici, a koji je bio u tunelu, ispričao mi je šta su radili. Jedni drugima su prepoznavali… Ovaj se zabavljao sa njegovom sestrom… I na kraju, kad smo se rastajali, on mi kaže: „Doveli su nam neke muslimanske borce ranjene sa ratišta u Bosni u užičku bolnicu jer će doći strani novinari, pa da im pokažemo kako mi i oni možemo da živimo zajedno“. Zamisli tu suludu ideju. „Ali“, kaže, „noćas, večeras kad zaspu sestre i lekari, mi idemo da im čupamo infuzije“. Eto, ta rečenica mi je otvorila celu priču koja je pola filma – u stvari ono što se događa u bolnici.

„Ne postoji nezavisno novinarstvo“

Toga više nemamo, to novinarstvo više ne može da ti pruži. Analitičkih tekstova više nema, možeš da nađeš ove analitičare… Ne znam kakvi su to, budi Bog s nama, ovi na televiziji. Kad gledaš istu temu, okreneš pet kanala, ti imaš pet analitičkih prilaza jednoj temi. Ne znaš da li si ti lud ili su ludi oni koji su ti pričali. Mislim, to je to, takvo je vreme došlo. Nema novina koje mogu to da ti ponude, prvo što su se novine… Nekada se pričalo: „Da li postoji nezavisno novinarstvo?“ Pa, ne postoji, dok god je nešto nečije. To je uvek bilo. Znam dok sam ja bio u Dugi, ja sam na kraju shvatio da su nas puštali dok smo imali mali tiraž, pa ljudi nisu mogli da kupe, pet maraka je bila plata. Kad je skočio na 80.000 tiraž, kad je deda Avram sredio dinar, marka-dinar, 80.000 tiraž. Opa, sledeći broj 140.000 koji se nije pojavio na kioscima. Smenjen je Marić, brzo je ubijena Dada Vujasinović.

Nas petoro-šestoro nismo pisali šest meseci. Izašao je jedan broj koji ne znam ko je sredio. Umesto da, kao što smo uvek imali lepoticu na naslovnoj strani, odjednom srušena crkva i ostalo. I ti primetiš, razmišljaš da li je bilo uzalud što si tako radio nekada. I onda shvatiš da si bio pretis-lonac. Da svuda puštaju negde da ima malo, kao što je Indeksovo pozorište imalo 35 predstava gde Miloševića unakaziše u Domu sindikata. Ali, nigde nema u Srbiji 35.000 ljudi, šta je to? Ovi misle: „Uh, ala smo ih sredili“. Gde si ih sredio, nema bez masovnosti ništa. To se događa i danas sa nekim emisijama na televiziji i sreća je što ih i u ovakvom obliku možemo da gledamo.

Kad pričate o masovnosti, imate zavidnu čitalačku publiku, ako se ima u vidu broj vaših knjiga koje su prodate. Ko je vaš idealni čitalac?

– To mi je teško da odgovorim. Mislim da su moji idealni čitaoci znatiželjni ljudi. Prvo i osnovno za novinara, pa i nekoga ko se bavi ovim žanrom je da bude obrazovan. Pre svega, niko ne može da se bavi pisanjem ako nije obrazovan ili samoobrazovan i bez znatiželje. I ja, čini mi se da budim ovu moju znatiželju strašno. Čini mi se da je najveći uspeh kad mi neko kaže: „Nije me interesovala srpska istorija i ovo sve što je vezano, znate, dok nisam počeo da čitam vaše knjige“. Juče, recimo, u Zubinom Potoku, dolazi žena i nosi kesu, ja mislim nosi neko voće, a ona izvadi sve knjige da joj potpišem. Pa evo, ova je došla i kaže: „Poslala me mama, ima sve vaše knjige. Pošto ja ne mogu da ostanem jer imam bebu, pa vas molim da joj potpišete najnoviju knjigu“. Tako da je, kažem, to je čitalac koji je željan neke istine koju ne može da pročita na drugom mestu. Sve su pogrešno učili.

„Trebao je da mi prođe život da vidim ko sam, šta sam i odakle sam“

Ja priznajem, do devedesetih godina ja nisam znao gde su sve Srbi živeli u onoj državi. To je sramotno. Nisam ni znao za popis Austro-Ugarske iz 1852. godine koji govori da u Dalmaciji živi 71% Srba, tri vere, 17% Italijana i jednocifren broj Hrvata. Oni su bili u Slavoniji i onaj deo tamo. Da ne pričam dalje. Ja sam mislio za Bosnu – to su Bosanci. Svi smo tako, bre, mislili, čoveče. Pa ja sam prvo bio Crnogorac, pa sam bio Srbin, pa sam se vratio u Crnogorce, pa Jugosloven, a Srbin. Trebalo je da mi prođe život da vidim ko sam, šta sam i odakle sam. I zato nam se sve ovo događa, što nam se događa, što nismo svesni sebe i ko smo, zaista.

U vezi sa tim ko ste vi, ako neko vaš rad poredi sa radom Dena Brauna, da li biste to doživeli kao kompliment ili kao pojednostavljenje?

– Kao pojednostavljenje. U literarnom smislu sam jači od njega, a on je jači u mašti, kada je reč o istoriji i religiji. Tu meni ne treba mašta i laganje, zato što je naša istorija, posebno ono što je vezano sa religijom, toliko bogata i toliko u tome ima trilera, da treba samo na pravi način to da rasporediš. Ali je lepo za reklamu, moram da priznam. Ja se šalim stalno sad na promociji knjiga. Naš vlasnik „Lagune“ je rekao tamo da sam ja prodao četvrt miliona knjiga u „Laguni“. Ja kažem: „Stvarno mi je neprijatno, pošto je to neistinit podatak, ja sam prodao 270.000“. Dobro dođe za reklamu.

Autorska pozicija između publicistike i fikcije

Ako biste morali da pišete roman koji nema nikakve veze sa istorijom, o čemu bi bio?

– Pa, ja to i pišem često. Ja imam, recimo, roman „Tata u drugom stanju“. Strašno volim porodične priče. Znam, šta god sam pisao u životu, uvek će me neko pitati: „Šta ti rade blizanci?“, pošto je moja prva knjiga „Kako sam gajio blizance“. Recimo, taj roman o Milutinu Šoškiću, „Šole“, „Naopako dete“ ga ja zovem, pošto takav i bio. Nema politike u njemu. Ali to je, po meni, možda moj najlepši roman. Ja imam pet monografija. Zamišljene su kao monografije: Petar Božović, Miša Janketić, Marko Nikolić, Seka Sablić i Lazar Ristovski. Dobitnici nagrade Pavle Vuisić, onda oni izaberu pisca. Oni su svi rekli da su te knjige mali romani. Tu nema politike. A kada ga pametno pročitaš, sve ti je jasno, ono što politika ne ume da ti objasni. Ja sam hteo da pišem, iskreno, da se zove „Ispod duge“. Dakle, ta Duga, ’95 godina. Malo, malo, pa me neko zove: „Nemoj“, od ovih mojih kolega. I teško bi bilo.

U vezi sa tim, jeste li imali pritiske zbog tema kojima se bavite?

– Ne zbog tema, nego zbog načina na koji sam ja… Ja nikad nisam imao pritisak zbog onoga što radim na televiziji. U „Biserima“ sam imao ljude, stvarno… Zato što ti pitaš, on odgovara. A kad imaš analitički tekst, tu mora tvoj stav da se vidi. Ja ne mogu kad sam pisao špijunske afere, aferu „Labrador“, vojne afere, tamo ne mogu da preskočim to… Koliko je ljudi patilo, onih iz vojske, patilo zbog toga što su u mešovitim brakovima, šta im se dogodilo. Pa onda neke mućke, gde su postajali bogataši iz kruga vojske, zahvaljujući ratu i svemu onome. I onda imaš problem zbog toga. Moja koleginica Dada je ubijena upravo zbog toga.

Moć kulture i tehnologije

Da se vratimo umetnosti i kulturi. Imaju li još uvek moć, ako ništa drugo, da razobličavaju te političko-istorijske igranke?

– Kultura ima zaista moć da natera ljude da razmišljaju malo drugačije od onoga što je zvanično. Ali ja bih opet rekao nešto. Uvek bih podsetio na ono Čerčilovo iz 1942. godine, u vreme rata, kad je dobio finansijski plan i šta će biti budžet za narednu godinu, pitao je: „Kako ovo – nula za kulturu?“ Pa kaže: „Zašto se onda mi borimo?“ To ti je ceo odgovor na sve. Bez kulture sve ti je ostalo prazno. Čuo sam i kakva može biti budućnost nekih kulturnih institucija sada. To će biti kraj svega ako se to stvarno dogodi na Kosovu i Metohiji. Kod mene, uvek u mom romanu, Amerikanac koji stalno govori Kosovo, ona ga stalno ispravlja i govori: „i Metohija“. I to su mnogi primetili, rekli mi: „Što ti lepo kažeš, što si terao ovoga da govori, jeste da je fiktivni junak, to jest anti-junak, ali nema veze“.

Poslednje pitanje, hvala na vremenu. Šta će autorima svih vrsta doneti veštačka inteligencija? Ili odneti?

– Ja mislim da će im odneti. Ono što će poverovati, prvo, da su gluplji nego što jesu, na primer, za one koji, ako misle da će im nešto doneti veštačka inteligencija. Mislim da će im odneti mnogo. Pazi, prvo, niko ne može da smisli ono što smisli život, a život smo mi. A inteligenciju smo izmislili, tu veštačku inteligenciju. Dakle, oni su nešto što je izmišljeno. Znači, ipak smo jači od njih i siguran sam da nas ne može pobediti.