Izvor: Koha

Proces evropskih integracija je donekle nalik na čin braka. Kosovo je odlučilo da se „uda“ za EU. Da postane deo jednog saveza. Da postane deo Evropske unije. U tom smislu, kao i kod braka, neophodno je poverenje između strana. Ili, kako kaže stara ruska poslovica: „Veruj, ali proveravaj“. Ali ono što je neprihvatljivo jeste to da se ne preduzima ništa. Proces integracija ne podnosi status kvo.

Dok na Kosovu i dalje postoji mnogo nepoznanica u vezi sa formiranjem institucija proizašlih iz izbora 9. februara, u Evropskoj uniji sve izgleda jasno kada su u pitanju očekivanja od Kosova. Iako EU sada ima novo rukovodstvo izabrano na evropskim izborima prošle godine, poruka za Kosovo ostaje ista. Tako je pre dve nedelje predsednik Evropskog saveta, Antonio Košta, izjavio da je „mesto Kosova unutar evropske porodice“, ali da je za to potrebno „opipljiv i stvaran napredak u dijalogu o normalizaciji odnosa“. Tu poruku ponovila je i visoka predstavnica EU, Kaja Kalas, kada je prošle nedelje rekla: „Za one koji sumnjaju u proces normalizacije odnosa, dozvolite mi da budem jasna: Normalizacija odnosa je jedini put ka sigurnoj i prosperitetnoj budućnosti regiona“.

Kako bi se osiguralo da su poruke gospodina Košte i gospođe Kalas pravilno i jasno shvaćene, za to su se pobrinuli evropski ambasadori na Kosovu. U nekoliko nedavnih javnih nastupa oni su naglasili važnost i obavezu Kosova da unapredi dijalog o normalizaciji odnosa, sa posebnim akcentom na formiranje Zajednice srpskih opština.

U ovom kontekstu, kada god budu formirane nove institucije Kosova, one će se suočiti sa starim izazovima u procesu integracija. Sledeće godine navršava se deset godina od stupanja na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Tokom ovih deset godina Kosovo nije napredovalo na svom evropskom putu. Glavni razlog za to ostaje nedostatak napretka u dijalogu – konkretno u vezi sa formiranjem Zajednice srpskih opština.

Zastoj Kosova u procesu integracija dešava se u trenutku kada se zemlje poput Albanije i Crne Gore ozbiljno razmatraju kao kandidati za članstvo do 2030. godine. Sve to povećava pritisak na Kosovo da iskoristi ovaj prozor mogućnosti koji se ukazuje zemljama regiona kao posledica ruske invazije na Ukrajinu.

Odgovor Kosova na ovu novu političku realnost do sada je bio kratkovid. U nedostatku proaktivnosti institucija Kosova da same oblikuju formu i suštinu Zajednice, nastali vakuum je popunjen predlozima trećih strana. Tako su institucije prešle u defanzivu, braneći se opštim argumentom da bi formiranje Zajednice moglo „bosnizovati“ Kosovo. Pošto ova tvrdnja nikada nije testirana u pravnom smislu, ostala je samo kao politička retorika.

U ovom kontekstu, kad god budu formirane nove institucije Kosova, one će se suočiti sa odgovornošću za napredak u formiranju Zajednice srpskih opština. I dok ja nisam pravnik i ne mogu komentarisati suštinu tog pitanja, ono što se jasno vidi jeste to da je tokom celog ovog procesa nedostajala jedna suštinska stvar kod kosovske strane – a to je poverenje. Poverenje u EU.

Proces integracija je, kao što rekoh, nalik na čin braka. Kosovo je odlučilo da se „uda“ za EU. Da postane deo Unije. I kao u braku, neophodno je poverenje između strana. Ili, kako kaže stara ruska poslovica: „Veruj, ali proveravaj“. Ali ono što je neprihvatljivo jeste da se ne preduzima ništa. Proces integracija ne trpi status kvo.

Ovu lekciju učimo i od našeg najdražeg suseda – Albanije. Tirani nije bilo lako da prihvati sprovođenje vetinga (provere pravosudnog sistema), ali umesto status kvoa, Tirana je odlučila da veruje EU i da se podvrgne tom eksperimentu. Plodove tog poverenja sada svi vidimo.

Poverenje, u krajnjoj liniji, stoji u osnovi cele evropske ideje. Slepo poverenje Francuske u dobre namere Nemačke – uz ulogu SAD – bilo je temelj na kojem je izgrađena savremena Evropa.

Danas se Kosovo i Srbija nalaze na jednoj važnoj istorijskoj raskrsnici. Mogu da se priključe „vozu 2030“ i postanu ključni akteri mira, stabilnosti i prosperiteta u našem regionu – ili da propuste tu priliku i ostanu problematične zemlje Balkana. EU je dala svoju ponudu. Na nama je sada da odlučimo kakvu budućnost želimo.