Nekoliko njih mi je reklo da Tramp teži onom tipu „rata“ koji su SAD sprovele u Venecueli – otmica vođe od strane specijalnih snaga ili kao u junu hirurški vazdušni napadi na lokacije gde je Iran izgleda gradio nuklearne bombe.

Ubistvom ajatolaha Alija Hamneija, rekli su, Tramp sada može da tvrdi da je njegov cilj „promene režima“ postignut.

Stoga će, što je pre moguće – pre nego što se američke žrtve povećaju i pre nego što se na pumpama pojave veće cene nafte – proglasiti napad na Iran uspešnim i reći da se akcija sada vraća za pregovarački sto, piše kolumnista Gardijana Robert Rajh, profesor emeritus javne politike na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju i bivši američki ministar rada.

Pretpostavljaju da će sada očekivati da Iran popusti njegovim zahtevima za okončanje proizvodnje plutonijuma za oružje i prekidanje nuklearnog programa, uništenje svih balističkih raketa i za sporazume o razoružavanju njegovih posrednika – Hezbolaha u Libanu, Hamasa, raznih milicija u Iraku (PMF, Kataib Hezbolah), Huta u Jemenu i snaga u Siriji.

Drugi stručnjaci sa kojima sam razgovarao rekli su mi da je Benjamin Netanjahu, izraelski premijer, mnogo veći igrač u ovom sukobu nego što američka štampa izveštava i da je Netanjahu posvećen uništavanju svih iranskih balističkih raketnih kapaciteta, što će zahtevati daleko obimnije bombardovanje, koje bi možda trajalo mesecima.

Tramp ne želi da ga Netanjahu zaseni i ne želi da Netanjahu govori svetu da je potrebno učiniti više kako bi se eliminisala iranska pretnja. Stoga, veruju, Tramp će nastaviti da napada Iran dok Netanjahu ne pristane da okonča bombardovanje.

Nekoliko ljudi sa kojima sam razgovarao reklo mi je da se Tramp i dalje drži cilja za koji veruje da je postigao u Venecueli – postavljanje podređenog režima. Želi da ga pamte kao američkog predsednika koji je jednom za svagda okončao pretnju od Irana i veruje da može da ostvari potpunu pobedu.

Do sada nijedna američka trupa nije kročila na iransko tlo. Ali ako Tramp teži trajnoj „promeni režima“, to će gotovo sigurno zahtevati kopnene trupe. Iran ima skoro milion ljudi pod oružjem.

Stručnjaci i specijalisti se plaše da su Tramp i njegovi savetnici umanjili veličinu i odlučnost iranske vojske i Revolucionarne garde. Tramp i ljudi oko njega takođe veruju da mogu da izvedu puč u Iranu, za koji će američke trupe biti potrebne samo kao savetnici. Ovo je zabluda (da li se neko seća Vijetnama?).

Postoji i veoma realna mogućnost građanskog rata u Iranu.

Većina ljudi sa kojima sam razgovarao smatra da Tramp nema strategiju. Kažu da su zadaci pred kojima su (ministar odbrane) Pit Hegset i (državni sekretar) Marko Rubio daleko iznad njihovih mogućnosti i da su Pentagon, Stejt department i osoblje nacionalne bezbednosti u haosu. Niko nije nadležan.

Tramp veruje da može nekako da izvede ovo jer misli da je pametniji od svih ostalih, ali dobija oprečne savete o tekućoj strategiji i manevrima i donosi oprečne i nedosledne odluke.

Po ovom gledištu, jedini ljudi koji imaju ikakav osećaj za ono što se dešava su generali i visoki zvaničnici Pentagona koji dobijaju izveštaje iz Irana u realnom vremenu, ali nemaju strategiju izlaska jer ne misle da je njihova odgovornost da odlučuju kada su SAD uspešne ili šta „uspeh“ uopšte znači.

Generali su, međutim, zabrinuti da bi sukob mogao da iscrpi resurse neophodne za rešavanje drugih potencijalnih sukoba širom sveta.

Više puta mi je rečeno da je ovo rat bez plana, bez strategije i bez jasnog razumevanja kuda vodi ili kako se završava.