Navršava se 26 godina od potpisivanja Vojnotehničkog sporazuma na vojnom aerodromu kod Kumanova u Severnoj Makedoniji, kojim je formalno okončano NATO bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Prisustvo NATO-a na Zapadnom Balkanu, kao i pitanje članstva u ovoj Alijansi, i dalje su teme od ključnog značaja u međunarodnim političkim odnosima na evropskom kontinentu.
Sporazum je usledio nakon 11 nedelja vazdušnih udara i petodnevnih pregovora. Potpisali su ga predstavnici tadašnje SRJ i Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR), konkretno generali VJ i MUP-a Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović, te britanski general Majkl Džekson u ime NATO-a.
Dan kasnije, Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, koja i danas predstavlja međunarodnu pravnu osnovu u vezi sa kosovskim pitanjem. Dva dana potom, 12. juna 1999, prve ruske trupe ušle su na aerodrom u Prištini, kao deo međunarodnog kontingenta, nakon premeštanja iz baze u Ugljeviku (BiH).
Istog dana pristigle su i britanske trupe. Pokušaj kontrole nad prištinskim aerodromom Slatina između NATO-a i ruskih snaga izazvao je incident koji je razrešen tek mesecima kasnije, kada je do sredine oktobra 1999. kontrolu preuzeo NATO. Ruski kontingent KFOR-a povučen je sa Kosova 2003. godine.
Mir ili kapitulacija
Tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević obratio se građanima čestitkom povodom mira, iako i danas u javnosti postoji rašireno tumačenje da je reč o kapitulaciji – makar i „nepotpunoj“.
Zvaničnici, naročito iz bezbednosnih struktura, godinama su osporavali takvu formulaciju, ističući da nisu predati ni teritorija ni oružane snage neprijateljskoj strani. Tako je i nekadašnji general policije Obrad Stevanović, potpisnik sporazuma, svojevremeno za RTS izjavio da se ne može govoriti o kapitulaciji.
Za kosovske Albance, ovaj datum označava „oslobođenje Kosova“, dok su Srbi, naročito oni sa Kosova, jun i naredne mesece doživeli kao egzodus, praćen brojnim etnički motivisanim zločinima, proterivanjem i napuštanjem pokrajine.
Sporazumom je predviđeno povlačenje celokupnog vojnog i bezbednosnog aparata SRJ i Srbije, uključujući oružane snage, vazduhoplovstvo, pograničnu i specijalnu policiju, obaveštajne službe i sve druge formacije koje komandant KFOR-a odredi. Predviđen je i moguć povratak vojnog osoblja Srbije i SRJ, uz odobrenje KFOR-a – odredba koja nikada nije ispunjena i retko se spominje u kosovskoj i zapadnoj javnosti.
Sporazumom su definisane i bezbednosne zone – vazdušna (25 km od granice Kosova ka unutrašnjosti SRJ) i kopnena (5 km širine, ukupno 382 km dužine). Vazdušna zona ukinuta je 2015, dok je gornji vazdušni prostor otvoren za civilni saobraćaj 2014.
Saradnja bivših neprijatelja
Današnja saradnja Vojske Srbije i KFOR-a odvija se na dva nivoa – glavni (između komandanata KFOR-a i Generalštaba VS) i niži (lokalni i koordinacioni). Redovni sastanci Zajedničke komisije služe razmeni informacija o bezbednosti u kopnenoj i vazdušnoj zoni, kao i reagovanju na incidente.
Srbija je članica Parlamentarne skupštine NATO-a, dok se Kosovu prošle godine, u pridruženom svojstvu, priključilo ovo telo tačno na godišnjicu početka NATO intervencije 1999.
Kosovo je 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost. Broj država koje su ga priznale je sporan, ali se procenjuje na oko 100. Samo u ovoj godini, Kosovo je priznato od strane još dve zemlje – Sudan i Kenija.
Kosovske bezbednosne snage su kroz zakonske izmene transformisane u „Vojsku Kosova“, bez promene imena, ali uz podršku SAD, Turske i Velike Britanije, i bez zvanične saglasnosti NATO-a.
KBS ne može na Sever, jer ga u tome sprečava poseban sporazum između Kosova i NATO-a iz 2013. godine, u kom se Priština obavezuje da – svaki ulazak pripadnika KBS-a na sever mora biti izvršen uz odobrenje komandanta misije KFOR-a.
Ali ne samo to, KBS je od nedavno i deo vojnog sporazuma, koji je potpisan u martu ove godine sa Hrvatskom i Albanijom.
Iako je Kosovu prošle godine bilo uskraćeno učešće na jednoj od najvećih zajedničkih vežbi, tada usled sankcija koje je EU uvela Prištini, zbog akcija na Severu Kosova, ipak je KBS ove godine bio domaćin „Defender Europe 2025“ – najveće međunarodne vojne vežbe, na predlog SAD-a. Vežba se završila danas, a u njoj je učestvovalo oko 25.000 vojnika, među njima i 1.000 pripadnika KBS.
A na 26. godišnjicu od potpisivanja Kumanovskog sporazuma, počinje nova u kojoj učestvuju KFOR, EULEX i Kosovska policija – „Zlatna sablja 2025“.
Inače, osim redovnih sastanaka Vojske Srbije i KFOR-a, prethodni turski komandant KFOR-a, štaviše prisustvovao je prošlogodišnjim vežbama srpske vojske na planini Pešter.
Nove krize i bezbednosni izazovi
Krajem 2022. srpski predsednik ponovo je aktuelizovao pitanje povratka vojske na Kosovo, upućujući pismo KFOR-u. Na Badnje veče 2023. na Merdaru je uručen odgovor, koji nikada nije javno objavljen. Predsednik je tada govorio o negativnom ishodu.
Tokom 2023. usledili su incidenti. U maju u Zvečanu, došlo je do sukoba između Srba i vojnika KFOR-a, pri čemu je povređeno 93 pripadnika snaga NATO-a – najteže ranjavanje Alijanse od 1999. godine.
Septembra iste godine dogodio se oružani sukob u selu Banjska. U razmeni vatre između naoružanih Srba i kosovske policije poginula su četiri lica, a zaplenjeno je oružje vrednosti oko pet miliona evra. Komandant grupe, Milan Radoičić, kasnije je preuzeo odgovornost. Događaj je izazvao osude i označen kao bezbednosni udarac za interese Srbije i Srba na Kosovu.
NATO danas insistira na procesuiranju odgovornih, dok saradnja sa Srbijom formalno traje.
Kada je reč o bezbednosnoj strani, ono što je poslednju godinu zabeležilo jeste diverzija na kanalu Ibar-Lepenac u novembru 2024. godine, u Donjim Varagama na Severu Kosova, što je prouzrokovala višednevnu obustavu vodosnabdevanja pijaćom vodom širom Kosova.
Kosovski zvaničnici su za napad optužili srpski državni aparat i neposredno Aleksandra Vučića i Milana Radoičića kao navodne organizatore, što su Beograd i Vučić oštro demantovali, a međunarodna zajednica pozvala na detaljnu istragu pre optuživanja.
Mirovni i politički
Sporazumi su se kroz proteklih 26 godina, koje su potpisivali i usaglašavali Beograd i Priština kretali od bezbednosnih i mirovnih ka političkim i tehničkim.
Tu je Briselski, Vašingtonski, pa i najnoviji – Ohridski sporazum.
Uprkos tome, implementacija ključnih tačaka (posebno ZSO) i dalje je izvor zastoja.
Iako se smatra da je zajednička karakteristika svih sporazuma – mali napredak, mnogo zastoja i različita tumačenja obaveza dve strane, ipak u prethodnoj godini utisak je da se poslednji sporazum sprovodi kontiunirano.
U prilog tome govori činjenica da su kosovske vlasti na severu, ali i u većinski srpskim opštinama južno od Ibra, samo u poslednjih godinu dana – zatvorile gotovo sve srpske institucije, uključujući i one koje pružaju socijalne usluge.
